Дилема

Дилема

Горан Полетан

При поласку на фронт, минут-два слабости…
Срећу желе мајка, баба и дјед стари,
борац још на Церу и на Колубари.
Најтеже му да се са дјецом опрости…

Боже ја плачем! Је ли то могуће?
Ја, који смрти кезим се у лице,
који у бијег тјерам душмане, убице…,
плачем када, кришом, излазим из куће.

Плачем, брижно љубим уснула ми чеда,
да не чујем, плачно: -Тата кад ћеш доћи…
Брине ме само ко ће им помоћи
ако их тата више не угледа.

И кад сам у рову та ме слика прати.
Нечији очеви моји су душмани
и, сигурно, свако на супротној страни
моли Бога да се читав дјеци врати.

Што ми Боже даде срце оволико,
срце које само имају хероји?
Ја сам сретан што се никога не боји,
ал’ нисам што мора вољети толико.

…Ал’ хтио, не хтио, борити се мора
јер ово нам вријеме избора не даје.
Када ћемо престат’ слушат’ плач, јецаје?,
све до краја рата нема одговора.

Знам, многе ће мајке до тад заплакати,
многе куће остат’ без свог домаћина,
многи зажалити оца, брата, сина,
жене ‘залуд чекат’ мужа да се врати…

Ал’ се трже одмах, мисли се постиди.
Зар он, војник, тако, к’о баба да збори!?
Ратнику је света дужност да се бори,
заборави на све када битку види…!