Дух

Дух

Горан Полетан

Ја не видим! Око мене тмина.
Ја не чујем! Свуд гробна тишина.
Не осјећам, остадох без тијела.
Од свег’ само душа оста цијела.

Мир. Тишина. Ево и свјетлости…!
Не боле ме више старе кости.
Растадох се с драгим и познатим,
ал’ не желим више да се вратим.

Дух постадох, не види ме нико,
не чује ме нико николико.
Дирам многе, нико не осјети,
…зашто ли се сви боје умријети?

Ја, практично, више не постојим.
Више нема чега да се бојим.
Од ватре ми, вреле, ништа није,
мач не сјече, метак ме не бије…

Сад без страха изазивам звијери,
ал’ ни једна ни да се помјери.
С ајкулом се борим сваког дана,
од зубију, њених, немам рана.

Најјачима кезим се у лице,
за нос вучем злогласне убице.
Не бојим се најгоре болести,
…можете ми и кугу довести.

Нећу више никад да се родим
јер се ‘вако баш лијепо проводим.
Идем свуда куд ми срце жели…
Нека су ми, баш, живот узели!

Хвала Богу, живио сам тако
да сам душу испустио лако,
оставивши сретна покољења
са наслијеђем части и поштења.

Сад се могу посветити себи,
нема никог да ми зановјета,
па уживам, а зашто и не бих?
Нити ме шта боли, нити ми ко смета!