Лужички Срби

Лужички Срби

Горан Полетан

Ево прође дванаест-тринаест стољећа
како нас прилике браћо раставише,
али што је била удаљеност већа,
једни смо за другим чезнули све више.

Од кад с Вишеславом, Дервановим сином,
пођосмо ка југу, из старога краја,
борит се на Сињем мору са туђином,
од тада нас душман са вама раздваја.

Наше двије гране, двије битке дуге:
ви бранисте сјевер, ми југ, стољећима…
Нисмо могли помоћи никад једни друге,
али, хвала Богу, ево, још нас има.

Лужички Срби, народе хероја!,
кога нападаше још од Старог Рима…
Бранећ’ име, језик и огњишта своја,
чували сте завјет дат својим прецима.

Ми се дивимо, браћо наша драга,
вашој истрајности у борби и жртви.
У миту вам, славном, оставише трага
преци вам, што никад неће бити мртви.

Откад Геро, преваром, поби ваше вође,
што су му к’о људи на ријеч вјеровали,
од тад многи туђин кроз Лужице прође,
ал’ су Срби, ипак, до данас опстали.

‘Још су живи Срби!’ – још се изговара.
Још се Спрева код вас к’о и прије зове,
сјећајућ’ на Спревника, старог поглавара,
који је водио ваше прадједове.

Од Лабе до Пољске, сва српска племена
изгубише језик – Нијемцима их зову,
само Лужичани кроз тешка времена
опстадоше, дајућ’ свима наду нову.

Када се пробуде опет: Полабљани,
Љутићи, Ранићи, Бодрићи, Гломачи…,
постану за претке заинтересовани,
ви ћете им, старих, ријечи бит’ тумачи.