Тајна Старога Града

Тајна Старога Града

Горан Полетан

Између зидина древнога града,
које прекривају земља и трава,
вишевјековна тишина влада
и неумитност заборава.

Ништа не слути на дане славе,
улице пуне веселе граје,
храбре војнике, мудре главе,
препуне злата царске одаје…

А некад је ту живот цвао,
посебно у топле љетње дане,
кад би се народ окупљао
на великом тргу, око фонтане.

Баш једне такве вечери љетње,
млада дјевојка, божанског лика,
запазила је, током шетње,
младића, војног заповједника.

Прошла је, гордо, дигнута чела,
и, као случајно, накратко стала.
Два су се погледа на трен срела…
и два су срца задрхтала!

…И паде млади центурион,
без борбе, копља или мача…
Од сваке силе, спозна и он:
магија љубави је јача.

Осјети слабост у стомаку,
у снажним ногама нестаде снаге,
изгуби другу жељу сваку,
осим да види те очи драге.

Само је на трен погледао
те очи – маслине зелене,
и лако, без борбе, постао
роб – не војске, већ жене.

Од ње му није било лијека,
јер није одлазила му из снова.
Да га бар погоди од човјека
стријела, а не Аморова…

Гоњен магијом женских дражи,
заборави на све друго
и поче, заљубљен, да је тражи
…и нађе је, не прође дуго.

…И сав озарен ка њој крену,
спреман да јој свој живот преда,
али она се само прену,
не удостојивши га ни погледа.

Она је, свјесна својих моћи,
играла љубавну игру вјешто.
Знајући да ће јој морати доћи,
одглуми да је љута нешто.

И оде, праћена робињама,
ни малу наду да најави…
Као да не зна да срце слама,
њему, лаику у игри љубави…

Научен да наступа директно,
није се сналазио на овом пољу,
а она играше тако спретно
да би тешко нашао бољу.

Потпуно неискусан у таквом боју,
гдје нерви одлучну битку бију,
копнио је у неспокоју,
немоћан да гради стратегију.

Када би успјевао да је види,
ни глас не могаше да јој чује.
Изгледало је да се стиди,
као што дјевојци и доликује.

Она, кад дозна све о њему:
ко је и шта је, од каква соја…
примјени добро познату шему,
како да охрабри нашег хероја.

Као случајно, прође крај њега,
дозволивши да јој поглед ухвати,
поглед, за њега важнији од свега,
довољан да му сву наду врати.

Када га погледа још једанпут,
врати се јунаку сва стара снага.
Узбуђен, задрхта као прут,
када угледа два ока драга.

А она осмјех није крила,
осмјех што јасно обећава,
да би га више охрабрила…
И његов сан постаде јава!

Требало јој је још пар дана,
да му помогне да се одлучи.
Жени је храброст Богом дана,
младић се дуго са стидом мучи.

Док њој је понос дјевојачки
налагао да буде уздржана,
њега је обливао зној мртвачки,
од треме – до једног дана:

Уродила је опет плодом
позната, женска, тактика стара…
и приђе јој несигурним ходом
и поче да јој се удвара.

…И ускоро је сваке ноћи
слушао слатке ријечи њене
и гледале су им се очи,
нетремице, заљубљене.

Тако је било и ноћи ове.
…Причаше ко кога више воли
и сањаше заједничке снове,
…кад стража повика: Монголи!!!

Згрчише им се млада лица,
у болу који срце слама.
Знали су за звјерства тих убица,
без милости и без срама.

Чули су за судбину градова
у које би се они слили.
Зар њих да задеси судба ова,
баш сада кад су срећни били…?

Обузела их је страва.
Знали су добро шта их чека,
чувши како се приближава
из даљине дивља дрека.

Пристизали су са свих страна,
већ су их била пуна поља…
Не би им била ни добра храна
сва војска градска, па ни боља.

С кула су команданти града
гледали, замишљени, нијеми…
Знали су, једина су им нада
високи градски бедеми.

…Али освајачи су знали
како са оваквим градом,
многе су већ били освајали
борбом и дугом опсадом.

Борбе су почеле истог часа!
…Љестве и куке на зидине,
ратни покличи из свег гласа
и киша стријела из даљине.

Нападачи су у часу
кренули на бедеме смјело,
али их одозго одмах засу,
већ припремљено, уље врело.

Док једни назад, уз болне крике,
други напред, у таласима…
Прекрили поља…! Од те слике,
крв се у жилама ледила свима.

Данима је то трајало,
борбе, дан иза дана,
али у граду, мало по мало,
понестајала је храна.

И поче снага да им пада,
крај су чекали сваког часа…
Није постојала чак ни нада
да би им однекуд било спаса.

…Ал’ нада дође изненада!
и то од самих нападача,
који затражише од града
да плати откуп и данак плаћа.

К’о и њихови дједови прије,
градски су оци знали шта ће.
Видјевши, од борбе вајде није,
ријешише: сваки откуп да’ће.

…Да узму блага кол’ко им драго:
пристадоше на уцјене…
али Монголи, уз сво благо,
тражише и све младе жене.

Неки рекоше: да’ћемо им жене,
ми ћемо себи лако наћи друге.
Он скочи и рече: – дајте им и мене,
ја ћу ионако умријети од туге!

– Какве су ово кукавичке приче!,
па ти си увијек у боју први…
тебе се, у ствари, све ово не тиче,
ти си ионако словенске крви.

– Забога, какви сте то ви људи,
да не жалите рођене кћери…?
Знајте: сам Бог ће да вам суди,
проклете бездушне латинске звијери.

Он није схватао да су они
одувијек тако опстајали,
да нису били рату склони…
Част би и откуп лако дали.

Клео је своју судбину клету
што му узима оно најдраже,
за њега најважније на свијету…
Зашто баш то Татари траже?

…А нису тражили од Бога много,
само да имају једно друго,
али није им баш помог’о…
Не трајаше им срећа дуго!

Тек што су је били окусили,
отеше им је изненада.
Све срећне снове, што су снили,
рушила им је та опсада.

Одлучи: он ће да је брани,
док год у њему живота има!
Нађе је скупљену уз зид, на страни.
Тресла се као да је зима…

Само је тихо зајецала,
кад ју је њежно загрлио.
Да ће их дати, већ је знала.
То више нико није крио.

-Нећу те дати! – тјешио је.
– Да ми те узму, нема те силе…
Радије ћемо у смрт обоје…
– Ал’ тад се појави, стриц му, Миле:

– Облак ће ускоро са нашим доћи,
град му заштиту златом плаћа.
Послах Игора још прве ноћи,
већ му је вријеме да се враћа…

Те им ријечи дадоше наду,
да ће се судбина смиловати
и учини им се на западу
да већ се назиру српски ати.

Дал’ су то били коњи њини,
ил’ им се само чинило оку…?
Тад Миле спозна у даљини
фигуру познату, високу.

– Јест! То је Игор. Не лажу очи!
А ено и Ратибора…!
Знао сам да ће и он доћи…
И увијек први бити мора…!

Ех, тај не може без такмичења,
он никоме не да преда се.
Па ни старост га не мијења…
Види се одмах: Љутића расе!

Ал’ не дају се ни остали:
Који ће барјак стићи прије…?
Многи с Монголима ратовали…
старе, искусне, мегданџије.

На барјацима грбови славни,
од свуда гдје је српског рода.
Прославише их преци давни,
ко да помисли част да прода…?

Са Лене, Сене, Двине, Дрине,
Дунава, Рзава, Драве, Саве,
Дона, Оба, Лаба, Цетине,
Рајне, Мајне, Волге, Мораве,

Бодре, Висле, Бојне, Бојане,
Босне, Неретве, Тисе, Немана,
Северне, Пиве, Марице, Сане…
– јавили су се са свих страна.

Свако је племе момке дало
да част му бране у армији,
тражећи да, кад би се ратовало,
баш они буду најхрабрији.

Бодрићи, Љутићи, Ордовићи,
Силуре, Мацуре, Балте, Дробњаци,
Лемовићи, Кривићи, Браничевићи,
Лужићи, Севери… – сви јунаци.

Зову их Срби, Серби, Сорби,
Суеби, Венди, Винди, Венети…
Непобједиви су у борби,
на коњу сваки к’о да лети.

Џиновска раста, познати свима…
Стрепаше на земљи свака раса,
било на земљи, ил’ морима,
да с војском на њих не набаса.

По племенима бијаху звани,
а и по предјелу у ком живе,
по пољу, брду, ил’ ријеци знани,
добијајући тако називе.

Пољани, Пољаци, Полаци јесу
Срби из равнице, поља.
Брђани, Хрвати, Хрбати… гдје су?
– Увијек изаберу брда најбоља.

Крајишници су, ил’ Украјинци,
када су на граници – крају…
Загорци, Леси, Шумадинци…
када при шуми пребивају.

Деревјани, Лужичани и Ужичани
зову се по дрвету и шуми – лугу,
Босанци, Рашани, Полабљани,
Зећани… по ријечноме округу.

Поморци, Приморци кад су уз море,
Пречани кад су преко ријеке,
Ратари гдје се земља оре,
Љутићи кад су нарави пријеке.

И да не дужимо више причу…
Примјетили су били Татари,
како се низ брда већ примичу
Српски витези, знанци им стари.

Кад кан угледа страшну слику,
одмах му паде на ум шта ће:
док је још имао прилику,
пред њих посла преговараче.

Ови одмах с бијелом заставом,
кренуше долазећим Србима,
поздрављајући их причом лукавом,
како довољно плијена има:

– Подијелићемо све са вама,
како то само браћа раде.
Дошли смо са истим намјерама,
не треба међ’ нама бити заваде.

Ево, узмите шта вам драго,
ми ћемо узети што остане.
Знате да наш кан не би лаг’о
и да се држи ријечи дане.

Изјашише Облак и Огњен,
док су им бијесно рзали ати:
– Град мора бити одбрањен,
за њега ћемо ратовати!

Не погађате се са другима
кад је на вашој страни сила,
а сад кад нас исто има,
борбеност вас је напустила.

Ваш кан је добро знао
да нам заштиту Латин плаћа
и да је земљу нашу напао.
У граду су нам многа браћа!

Наше је момке староста дао
да град бране и трговце,
за шта Латин је обећао
вино и уље и златне новце.

Ми се држимо дате ријечи,
па и кад је Латину дата.
Наш мушки нам је понос пречи
од свега злата и дуката.

Кад би смо дошли назад кући,
и пред родбину нашу стали,
знам: гледали би презирући,
све који су им част издали.

Идите! Реците своме кану,
да су нам момци жељни боја.
Ил’ нека борбе одмах престану,
или оштрите оружја своја.

Нека нас чека испред града,
да с нама лично разговара,
да ‘залуд војска вам не страда
… а он за причу има дара.

Ријечи су му најјача страна,
и Латине би надмудрио…
ал’ и јунак је од мегдана…
Нашој би дјеци раван био!

Кад вас је више, ви сте јаки.
Ево стављам вас на друго мјесто.
Кад би нестао Србин сваки,
ви бисте дошли на сами престо.

Сјевнуше очи Монголима
и за сабље се ухватише.
Да од њих бољих јунака има,
то нису могли слушати више.

– Не изазивај пуно Огњене,
јер ако стварно наљутиш кана,
могао би на вас да крене,
па да зажалиш због овог дана.

Него се моли своме богу
да му шамани прорекну тако
да ће изгубит’ војску многу,
иначе, Световид би вам оплак’о.

– Световиду нека је слава!
Он нам је побједу већ прорек’о.
А ваш шаман…? Можда спава,
или је од страха већ утек’о…?

Ал’ оставимо на миру жреце,
они ће праву истину знати.
Небеске ствари су за свеце,
наше је само ратовати.

Идите, кану поручите,
да, кад небеске виде знаке,
дође с остатком своје свите
и нек’ поведе ваше прваке.

Наши староста и велможе
лијепо ће их дочекати.
Па, како се они сложе…
Ил’ ћемо пити, ил’ се клати…

Монголи коње потјераше
и сјурише се низ стрмину.
Огњен и Облак се насмијаше,
примјетивши љутњу њину.

Хтјели су да кана изазову
да горе, на њих, с војском крене.
Нису вјеровали том лажову
са којим нема приче искрене.

Увриједивши га, мислили су,
да ће одбити преговоре.
Да момци ‘залуд дошли нису,
а сви су орни да се боре…

Ово је била прилика права
да се јуноше очеличе;
сутра ће на њима бити слава,
јер треба да на претке личе.

А зар им има прилике боље
већ да се кале на Монголима…?
С њима ко дијели бојно поље,
тај мора лавље срце да има.

И испало је стварно онако,
како су били и жељели.
Ускоро, монголска војска, полако,
у бојне групе се подјели.

И Облак Србе своје пореда,
да напријед стану штитоноше,
иза њих стријелаца два одреда,
у којим нема руке лоше…

Коњица иза, у дугом низу,
стрпљиво на ред свој чекају,
јер кад Монголи приђу близу,
они ће битку привести крају.

Славни Српски Крилати Гусари,
како су их други звали,
на својим леђима су, у ствари,
причвршћена крила имали.

Када у одлучни напад крену,
залепршају орловска крила,
стварајући хуку паклену,
која би и врага преплашила.

…Борба отпоче кишом стријела
и покличима са обје стране!
Стријела је небо зацрњела,
да послије као киша па’не.

Како су Монголи били ниже,
стријеле им нису ишле далеко,
па су морали да се приближе,
а то је Облак једва чек’о.

Он тада нареди узмицање,
накосо, горе, корак по корак,
стријелама држећ’ растојање,
а ватром Милету даде знак.

Онима што су гледали из града,
видјевши како Срби узмичу,
узмицала је с њима и нада.
Жене су почеле да наричу!

Али Облак је само чекао,
дајући градској војсци вријеме,
по плану који је Миле знао,
да се за одлучни напад спреме.

Да их одмакне од града мало,
повукао је Монголе горе,
да би се градској војсци дало
вријеме, иза њих да се створе.

Кад се из града војска појави,
крену низ брдо Српска коњица,
као лавина што све плави,
к’о рушилачка дивља бујица.

К’о да се затресла земља цијела
под копитама силних ата,
к’о да су небеса загрмјела
од ратних поклича српских солдата.

Монголи одмах увидјеше:
бијег им је био једина нада,
ал’ тек што у поље назад доспјеше,
нападе их војска из града.

Када се војске сударише,
завлада звекет оштрих сабаља,
по оклопима што се збише,
да се тек рука с мачем помаља.

Када се Срби међу њих сјурише,
настаде кланица невиђена.
Није се земља видјела више…
Свуд’ тијела мртва, ил’ рањена!

Јарослав са својим у центар крену
– баш гдје се најжешћа битка била.
У помоћ рањеном Рађену
дојури Ранко с лијевог крила.

Рађен, иако крваве главе,
далеко од тога да се предав’о,
ношен крилима старе славе,
сјек’о је себи пролаз право.

Био је дош’о до самог кана,
гдје је највише Монгола било,
кад су га напали са свих страна…
Као у кошници је врило…

Он, стари Радун, Гојник, Бран,
Богослав, Верчин и Прибислав,
прославили су се на тај дан
да их помиње српски род сав.

Уз помоћ Ранкове сјајне дружине,
која се до њих храбро проби,
кана одвојише од главнине.
Бран га обори и зароби!

Кад су остали Монголи видјели
да су остали без старјешине,
више се борити нису хтјели:
понестало је храбрости њине.

Спласнуо им је војни морал,
изгубили су вољу сваку.
Сломио их је за вођом жал,
видјело им се по кораку.

У групе су били разбијени
и опкољени са свих страна,
јер нису били научени
да ратују без вођства кана.

Облаку их је било жао
гледати као сирочад неку
На часну предају их је позвао,
уз бранилаца градских дреку.

Приђе му главни командант града
и поче оштро да смрт захтјева.
Као да он Српском војском влада,
Облаку рече препун гњева:

– Нећу предају! Нека се боре!
До смрти све ћу их исјећи.
Ако се предају, тим по њих горе,
поубијаћу их све мучећи.

Да виде да са мном нема шале
и надалеко да сам најјачи…
А мислиле су те будале
да су велики освајачи…

– Полако! Полако! Стани младићу!
– Облак га нагло заустави.
– О њима ја, сам, одлучићу,
ил’ с њима битку сам настави.

Ниси се тако јуначио
док ми те јадног не спасисмо,
већ си се у граду, к’о миш, крио.
А шта би да ми дошли нисмо?

Бил’ онда тако сјек’о и пек’о
и мучењем их убијао,
или их жив не би чек’о?
Биједан си, да ми те је жао…

– Како ти, Германе, смијеш мени,
команданту, да се супротставиш!?
Рећи ћу старости да те смјени,
ако се под моју власт не ставиш!

Ви сте Суеби зато плаћени
да нам довољно војске дате,
а команда је само на мени…
Ви се ту ништа не питате!

– Не зови ме Суеб. Суебима нас зову
само слични теби, са говорном маном.
Не знаш изговорит’ Србин, ти ниткову,
а сматраш се неким вајним великаном.

Нисмо ни Германи, то је ваше име,
то на српском ама баш ништа не значи,
а на латинскоме више не зови ме…
и не понашај се као да си јачи.

Да имаш образа, понизно би глед’о
испред оног што те од смрти избави…
Ти би спасиоцу своме заповјед’о,
а до малочас ти се радило о глави…

Ходите овамо људи да видите,
ратника храбра, крупна и јака!!!
Сви ћете сигурно да се застидите…
Нисте видјели таквог јунака!

Сјатили су се многи, радознало,
да виде ко је вриједан те хвале.
Те су се врлине, код њих се знало,
за сасвим нормалну ствар сматрале.

Високи, јаки, дугога лица
висока чела, чврста погледа,
јакога носа и јагодица…
К’о митски херој сваки изгледа!

Од свијетле до сасвим црне косе,
оштре обрве сваки има…
Тешке сјекире многи носе,
воловске рогове на шљемовима.

Кад су видјели то створење,
како Облаку, онаквом, пријети,
настаде весело расположење,
које је вредјело видјети:

Настаде кикот старих ратника,
бијели им перчини на врат пали,
а саму дреку тог јадника
млађи су са осмјехом гледали.

Стојан, момчина широких леђа,
глед’о је одозго на човјечуљка,
с хладним презиром, који вријеђа,
као што див би глед’о патуљка,

а онда се грохотом насмијао,
што су прихватили сви остали…
Прије него Облак их је утишао,
неки су од смијеха на земљу пали.

Облак, кад од смијеха се поврати,
опет отпоче са критиком:
– …Ти имаш храбрости пред мене стати,
који се не клањам, сем Бога, иком!

Ти не знаш јадан са ким причаш!
Ти да се, дрско, мјериш са мном…,
себе и сличне да величаш,
пред мојом, Српском, војском славном…?

Када би било до саме силе,
све би на свијету било наше.
И овај град су измолиле,
вође вам, што понизно пузаше.

И гледамо вас тако биједне,
не схватајући да постоји
мушко без врлине иједне
и да се као жена боји.

Да ниси већ платио цијену,
за заштиту новац нам дао,
обукао бих те као жену
и таквог назад у град послао.

Баш штета што вас Бог не створи
женама, кад већ исти сте жене,
мада се код нас и жена бори,
и то до смрти, због части њене.

Мада кукавичлук свој оправдавате,
тврдећ’ за нас да смо наивни и луди,
како ћете у очи жене да гледате,
сада кад су видјеле шта су прави људи.

И то градова што имате,
дасмо вам за трговишта,
а ви би да неком отимате…?
Има ли у вама разума ишта!?

Не мислиш ваљда да би ви борбом
успјели нешто узети нама!?
Не би са својом војском свом
противник био нашим бабама!

Све што је игдје мјеста и ријека
– ми смо им свима имена дали!
Дал’ се по вама зову нека,
дал’ сте по себи шта назвали?

Од Таре, Бојне или Бреста,
до Лаба, Неве и Немана…
Језика нашег још не неста,
од Дублина до Индустана.

Све је то, друшкане, било наше,
још од најдавнијег доба.
Одувијек наши ратоваше
око Лене, Дона и Оба.

Од Бродице до Бранибора,
Вилина, Ковна, Новгорода…
од леда до степа крај Црног мора,
сем нашег, нема другог народа.

Рујанско море се тако звало
по Рујну и нашим Ранићима,
а Српско је Балтичким постало
по славним старим Балтићима.

Можете нас звати Готи, или Гети…
да на српском имену не би било славе,
ал’ ће наше име у миту живјети,
који ће преносит’ старе сиједе главе.

Аларић, Јеврић и Родерић…
за Визиготе ко чуо није?,
Атанарић и Амаларић
– сви су из Балта фамилије.

Ерманарић и Теодорић
– Острогота главешине.
Гајзерић, Желимир и Гундерић
-Вандали, краљеви Картагине.

Ко је Велизар, несретниче,
да није можда од Латина?
На кога Римски цареви личе,
све сами Србин до Србина?

Јеси ли видио бисте Цезара,
Веспазијана и осталих…?
Код многих имена наша стара
– сам Сербиус прије свих.

Ко је Теодорић? Де ми реци…!
И чије је то презиме…!?
Како се зваше твоји преци…?
Ако ли гријешим, исправи ме…

Ражести се тад Латин јако,
не могавши да слуша више:
– Ако и јесте било тако,
баш ваши нам и послужише.

Они јесу владали Римом,
многи га и освајаше,
ал’, омамљени нашом климом,
прихваташе баш све наше.

Рим је прогут’о многе,
к’о живо блато баш!
Кад ти се заглибе ноге,
‘залуд се отимаш…

Њима се јадним чинило само
да су освајали у свом интересу.
А ми што искористити знамо…!!!
Највећу корист нама донесу!

Већ смо вам узели југ цијели,
и то помоћу ваших.
Не знам да ли сте превидјели
да се ја мача још не маших,

а ви се крвите с Монголима,
који нам нису од вас мржи…
Вас ће сваки дан мање да има
а нас, нек се исти број држи,

па ћемо без и једног јунака
узет’ вам континент сав.
Немамо ни висока ни јака,
ево, ја нисам ни лијеп, ни плав…

а ето, видиш, ви сте се тукли
да би сте спас’ли оваква мене
и једва живу главу извукли,
док ми би, попут лаке жене,

на крају понизно пред њих стали
и дали им све што би хтјели.
Тако би главе сачували
и неповријеђени преживјели.

Чит’о сам књиге о времену
када сте највећа сила били,
али сада се ћурак окрену.
Једне смо с другим завадили.

Гдје год се ко-год завади,
ми једном помогнемо.
Он од тад за нас ради,
кад год да у рат кренемо.

Једном кад је са нама,
нема му повратка више.
Не може назад од срама,
браћа га замрзише.

Кренусмо тако од Рима,
када му куписмо вође,
који удари по Галима
и чак вам до Лаба дође.

А ко нам бјеху војници!?
Све сама браћа твоја!
Чак и као заповједници,
током најљућег боја.

Ви сте на обје стране.
Ми само посматрачи.
Некад и опклада па’не:
– који је од вас јачи.

И ви ћете се тући годинама тако,
док вас језицима све не раздијелимо,
а тек онда ћемо, стрпљиво, полако,
играти се с вама како пожелимо.

Ви ћете кроз храбре битке нестајати
и послије сваке, би’ће вас све мање,
братоубилачки бој неће престати
ни кад вам запријети пуно нестајање.

Ако неко од ваших некада и схвати
шта се то у ствари са вама дешава,
ми ћемо му одмах царску круну дати,
која памти много таквих сличних глава.

Рећ’емо му: – ти си сада владар Рима
и цијеле славне Римске империје,
клањамо ти се сви, колико нас има…
– и он ће заборавит’ ко је био прије!

Властољубље, то је стара болест ваша,
јер у златољубље оно се претвара,
а са њим се ратник к’о жена понаша,
гледајући само да ризницу ствара.

Када је заслијепљен, онда нам је лако
да њим управљамо како пожелимо:
покажемо на вас и кажемо како
сви под истом круном треба да живимо

и како је он стварно заслужио
да влада читавим свијетом,
а језик наш, који је научио,
да се сматра ствари светом.

А како власти никад није доста
и како глад нема очију,
мало по мало и ништа не оста…
А наши се само смију

и полако за њим, трљајућ’ руке,
к’о дио “његове” нове власти…
Богатимо се без по’ муке!
Зар има на свијету веће сласти…?

– Имаш ти право! Све је баш тако!
– Облак му нагло причу скрати
– и зато ћемо сада овако:
Не требате нам више плаћати!

Ионако сте нам дуговали,
касните с данком мјесецима
а, видим, нисмо вам ни требали,
јер међу вама бољих има.

Е’, па ево вам прилике праве,
да сада покажете право лице
Монголима, када се појаве,
који су за вас “биједне скитнице”.

Узети ћемо им коње и благо,
с нама ће поћи и момци наши.
Ви онда с каном – како вам драго…
Ја лично вјерујем да вас се плаши…

Ми се са њима одавно знамо,
ратовали смо с њима често,
ал’ откуд дођоше чак овамо…?
Овдје им није било мјесто.

Ви сте им платили и довели их,
да би се борили против нас.
Е’, сад се ви борите против њих…
Од нас не очекујте спас!

А што се тиче твоје наде,
да ће нас једном нестат’ к’о расе,
да ваша може с миром да краде,
кад би ти жеља и остварила се,

вама, таквим, ни то доста било не би,
јер ви к’о да нисте са овога свијета.
Све би сте на свијету пригрлили себи,
било чија друга срећа вама смета.

Ми вас, да хоћемо, можемо збрисати,
да не постојите као народ више,
ал’ гледамо људски с вама трговати,
иако нас трговци ваши огулише.

Можда ћете једном купит’ нам све вође
и можда ће језик скоро нам нестати,
али и хиљаду година кад прође
по челима ћемо се високим познати.

И кад би нас сила нека покорила,
увела туђ језик у све стране наше,
имена би мјеста Српски говорила
и планина, ријека… што се Српски зваше.

Кад се, прадједовска, крв опет пробуди,
чита’ћемо лако ко смо и гдје били,
жудећ’ за временом кад смо били људи,
тражит’ језик дједова, што су нам сакрили.

А када избије ријека крви вреле,
понорница што се годинама крила,
откриће се древне књиге, пожутјеле,
скривена истина да би заискрила…

У то, ето ти нашег јунака,
заљубљеног, с почетка приче.
Кад дође с Латинком пред Облака,
овај замало поче да виче.

– Велиборе ли Велиборе…
Латинка, поред толиких наших!?
Па зар су наше цуре горе?
Баш то је оно чега се плаших!

А зар вам није свима речено
да расу нашу к’о част чувате,
јер онај ко је тим путем крен’о
мора да су му бачене гате.

Од наших онаквих дјевојака,
каквих нема нигдје на свијету:
свијетла, висока, танка свака…
а ти Латинку наш’о проклету!

Хоћеш да те прокуну наше мајке:
Делија а на туђинку спао…!
Српкиње хоће српске снајке,
неудатих им је кћери жао…

Ионако нам момци гину
да би се к’о јунаци доказали,
зар још да дајемо их и Латину,
а да их мајка њихова жали…?

– Стриче Облаче, од нашег је рода!
Отац јој је, горе, од Ранића био,
служио је овдје, к’о капетан брода,
док се једног дана није изгубио.

Њена га је мајка данима чекала,
ни послије година не губећи наду.
Наше јој је име, Јелена, дала,
да је увијек сјећа на Србина Владу.

Њој је од малена причала о оцу,
као о хероју божанскога лика.
Сањаше о њему, као спасиоцу.
Мајка јој причаше: његова је слика…

– Чекај, да видим! Не, није могуће!
Није ваљда кћерка Ранић Владимира…?
Иста он. Сјећам се, к’о да б’јеше јуче,
када са четом својом промаршира.

Јест, брате, иста… Његово је лице…
и плава, брате, није на Латине!
Иста његове двије синовице.
Е’, нека вам буде по вољи сине!

Сви су ти Ранићи исти баш
и свако дијете на њих се баца.
Можеш их познати, чим их угледаш.
И старо и младо – иста љута фаца.

– Има овдје Ранића… – погледа лијево,
– ходи овамо, дођи сине Раде…!
Ни сестра му није сличнија, ево…!
Е’, то ти је кћерка твога стрица Владе!

Погледаше се стричевићи,
у очигледној невјерици,
да једно на друго толико личи,
к’о што би личило својој слици.

Када осјетише да крв им је иста,
груди им проже нека топлина,
коју изазва љубав братска, чиста:
братова зас’ја суза и сестрина!

– Не! Она не иде. Њој је овдје мјесто,
јер она је потекла у овоме граду.
Такве се љепотице не рађају често
и нећемо Србима дат’ да је украду.

Не можете тако да крадете жене,
јер код нас се жена само купит’ може,
а за њу нам нећете моћи платит’ цијене,
па и да се скинете сви до голе коже.

– Е’, ја идем сама, нико ме не краде
и то идем слатко, к’о да идем у рај.
Идем, к’о да идем код свог оца Владе,
‘мјесто њега враћам се у родни му крај.

– Ти да ћутиш! Тебе ништа не питамо.
Жена се не пита, него само људи.
Њено је да ћути и послуша само,
гдје ће и са ким ће, кад јој се пресуди.

– Радије бих с њима један мјесец била,
него с вама, биједним, један живот цијели.
Не бих ни живјела, ја бих се убила,
када би ме од њих, са собом одвели.

Гдје бих ја оваква, танка и висока,
међу Латинима себи нашла пара:
праве, смеђе косе и свијетла ока,
изглед који од вас сасвим одудара!

Вучица за себе само вука тражи,
лисац за њу није ни пристојна храна.
Орлици је орао, већ лешинар дражи,
соколици соко од голуба гушана.

Не вјерујем да сте наивни толико,
да не примјетите да вас не поштују:
ни жене, ни дјеца, ни слуге… Баш нико!,
поготово кад вам хвалисање чују.

Ви се хвалишете својим освајањем
у коме вас никад није лично било.
Није вас било ни у боју мањем,
шта би се то с вама, јадним, освојило?

Нека им скарадна имена дијелите,
којима се они никад нису звали,
рођено им име уништит’ желите…
Како би тек они вас такве назвали?

Тражите од неких да се Келти зову,
што на грчком значи обични дивљаци,
да бисте створили неку групу нову,
да би се дијелили браћа и рођаци.

Али што их онда зовете Германи,
или, вашим ријечима, они што су чисти.
Увијек сте на дјелу срамом укаљани,
само сте у причи прави моралисти.

Похлепа већ вам је лица
потпуно деформисала.
Великих глава и кратких ножица,
личите на одвратне гомиле сала.

Ко год да је од вас бољи или јачи,
тјешите се тврдњом да варвари то су
и сваки се од вас у рупу увлачи,
‘мјесто да да примјер у мушком поносу.

На срећу мене сву прожима
наслијеђе храбре крви њихове,
па се поистовјетити с њима
у сате поносне могу ове.

– Ево, дјевојка је одлучила
– пресуди кратко Облак спор:
– и превише је с вама била,
како ли преживи јадни створ…?

А ти ћеш сада да слушаш друге,
доста су други тебе слушали…
и зна’ћеш шта су то ноћи дуге
кад те за слугу будемо дали.

Хоће ли ко-год овог за роба…?
Хоћеш ли ти, можда, Недо?
– Кад би ми служио вјерно до гроба,
не бих га таквог ружног глед’о!

Кад видим такве, нискога чела,
широке главе и стомака…
Ко да га није жена на свијет донијела…
Личи ми на Брановог ујака!

Да увуче у шегу још кога,
а знајућ’ да Бран не воли шалу,
зачика мало друга старога,
како би створио представу малу.

– Прођи ти се мојих ујака!
Имаш и својих, с њима се шали.
Ако ми само паднеш шака,
па кад те десница моја распали…

Недо се увијек нашалити знао,
чак и када му се радило о глави,
само што би мачем махати престао
једва је чекао да шегу настави.

Некад би у би’ци, само ради шале,
тупим дијелом мача ударио кога,
да би се јуноше мало насмијале…
Пар је пута био и рањен због тога.

Ал’ он се не би Недом звао,
кад би озбиљан могао бити.
Као да му је био посао,
како остале разведрити…

Огњен и Облак објаснише
Милету шта су одлучили,
да град штитити неће више,
пошто захвални нису били.

Гостопримство су изневјерили,
а то се код Срба не толерише.
Умјесто захвалности, дрски су били…
То није могло тако више!

Миле тад оде да из града
изведе старце, дјецу и жене.
Да ‘залуд недужан нико не страда,
пусти и из тамнице заточене.

Сиђе у подруме и поскида
тешке окове свима редом.
У задњој ћелији нађе крај зида
мршава дива с брадом прос’једом.

– Од кад си овдје старино? Реци!
– упита кошчату, слабу прилику.
– Јесу л’ ти од нашег рода преци?
Ко свога оца да видим слику…!

– Са сјевера сам, од Ранића.
Капетан брода некад сам био,
док једном нисам, послије пића,
у оковима завршио.

У најљепшу сам се загледао,
поштено, као у Српкињу Србин.
Да ју је гледао, тад сам сазнао,
команданта града син.

Мени је лако на груди пала,
док њега гледала је хладно…
Што мени она је срце дала,
он се обома освети гадно.

Када сам једне ноћи пио,
са својим, са Рујна и из Стреле,
нешто у вино ми је ставио
и слуге његове су ме однијеле.

Вјерујем да су ме тражили моји,
али ко овдје да ме нађе…
А шта је слагат’ Латину, који
живи од лажи, преваре, крађе…

Када сам се овдје пробудио,
везан, пред собом видјевши њега,
истога трена сам схватио
шта се десило и због чега.

Нисам преплашен, већ љут био
и пљунуо сам му у лице.
С таквим рангом… а користио
трикове најниже варалице.

Он само обриса лице и рече:
– Навићи ћеш се ти на мене!
Долази’ћу ти свако вече,
док ти сва душа не увене.

И глед’о сам га годинама,
како ми прича, пркосећи,
о њој, како вене сама,
о моме нестанку мислећи.

Њени су били од Љутића.
Ћилибаром су трговали.
Била би превише дуга прича,
да причам како су овдје остали.

Ја сам их снабдјев’о ћилибаром
са Рујанскога мора жала,
користећи се стазом старом
која је одувијек постојала,

а онда ријеком до јужних мора,
гдје сам тај јантар одмах продав’о,
па назад, с бродом пуним амфора
с уљем и вином – на сјевер право…

– Да ниси Владимир – Миле се прену
– који се изгуби, изненада,
остављајући трудну жену
да незаштићена страда?

– Није ваљда још и трудна била!?
Шта је сад са њом? Реци! Говори…!
Је ли ми сина ил’ кћерку родила,
да ли ми дијете Српски збори…?

Де, добро, стани! Све ћеш чути,
одавде кад будеш изишао
– Миле се успио отргнути
од дива што га је снажно тресао.

Скину му ланце. Кратко му рече
да има кћерку лијепу к’о вила,
која је одскора свако вече
с његовим синовцем проводила.

Е’ хвала Богу! Не жалим за муке,
којe сам трпио свих ових љета.
Данас бих умро од сопствене руке,
да данас сам чуо да с Латином шета.

Кад су изишли уз степенице,
уз које Миле га напола изнесе,
Владимир одмах уми лице,
среди косу и обуче се…

Када њихови угледаше
дива што бјеше кожа и кост,
сви се редом питати сташе:
– ко ли је непознати гост?

Облак му накратко поглед срете
и одмах сину му у глави…!
– Води га Миле да види дијете,
да сазна ко јој је отац прави…

Приђе му ближе, сузна погледа:
– Владимире, кућо стара…!
– Латин је гледао, лица блиједа,
дирљиви сусрет два другара.

Када се братски изгрлише,
Облак га погледа у очи и рече:
– Шта ти душмани урадише!?
Шта се десило? Причај човјече!

Упиташе га шта је било.
Рекоше: тражили су га на све стране…
А он њима шта се десило,
и како је могао да нестане…?

– Е’, Владо, сада имаш прилику
да ти тај злотвор к’о роб служи.
Правда је крвник бити крвнику,
нек’ ти се за све сад одужи…

Латин поче да се одмиче,
али Владимир га угледа.
– Куда ћеш курво!? – поче да виче.
– Кренуше за њим сви одреда.

– Не! Морате ми шансу дати,
да поштен двобој имам с њим
и морате ми обећати
слободу, ако побиједим.

– Копиле! Двобој с напаћеним,
из тешког ропства што тек се диже.
Не вјерујем очима рођеним,
да таква хуља земљом гмиже…

– Одмор не треба ми за њега,
дајте ми мач и овак’ом…
а да се одморим ноћ-двије свега,
убио бих га обичним штапом.

Тек што је Јелена била стигла,
сазнавши за радосну вијест,
смрт је већ своју руку дигла
да стави печат на витешки тест.

Миле, невољно, свој мач даде
и тек што га Владимир узе,
Латин изненада нападе…!
Јелени очи прекрише сузе.

Била се следила од ужаса,
кад Латин замахну пуном снагом.
Међу њих хтједе скочити тог часа,
да спаси живот оцу драгом.

Кад смрт већ била му је за петом,
Владимир се нагло измаче,
направи искорак с полу-окретом
и мачем спретно жртву наче!

Латин, од чуда, само зину,
не схватајући шта се дешава.
Не трепну, а већ низ прашину
откотрљала му се глава.

Јелена притрча, загрли оца,
а онда мало се застидје.
Облак му призна: мачеваоца,
око му таквог још не видје…

Недуго затим, сви из града,
кренуше пут новог трговишта.
Од тога дана, ту никада
нико не прода више ишта.

И ускоро се колона дуга,
кривудава, уз брдо вила…
У граду оста само туга,
да би тишини друштво правила.

Остаде прича о смрти града,
упамћена по срећи само
и по љубави два срца млада,
којих се, ево, и ми сјећамо,

јер причала се прича ова
гдје год је било српског рода,
ко зна колико вијекова,
све док им властела част не прода.

Ал’ и даље овај град свједочи
о некадашњим: части, слави,
никад премашеној моћи…
И све кроз причу о љубави…!