Књиге

Пољски Масакр

Горан Полетан

 

Када би се некако могли вратити у Европу у вријеме између првога вијека Старе и првога вијека Нове ере, затекли бисмо Словене како живе као у правом рају. Сви становници континента су говорили истим језиком – језиком њихових предака, вјерујући у једнога Бога, у кога су вјеровали и њихови преци. Путовали су, слободно, својом непрегледном територијом без граница, обасјани својим слављеним симболом – сунцем.

Пошто је земља била сматрана светињом која је припадала самом Богу, она се није могла посједовати, њоме се није могло трговати – није се могла купити или продати, јер би то значило скрнављење њене свете природе. Како су живјели у миру, људи су слободно путовали, постављајући логор, градећи куће, или формирајући нову племенску територију, гђе год би им се чинило да је подручје било погодно за те сврхе. Када би, међутим, пронашли боље ловиште, или плоднију земљу, они би се једноставно премјестили, остављајући своју дотадашњу територију слободном за било кога другог Европљанина, који би поштовао иста правила. Исти закон је важио и за руднике и ријечна, језерска или приморска насеља.

За разлику од данашњих дана, регион није зависио од трговине. Интелигентни и неустрашиви ратници су једноставно изводили ратне походе на сусједне континенте, узимајући све што би им требало, обогаћујући тако бројне ризнице своје домовине. Пошто је у ишрани преовлађивало месо, стока је сматрана најважнијим благом, па су се тако током цијеле године могли виђети сточари, који би се кретали, било на југ, током хладних зимских мјесеци, било на сјевер, у прољеће, када би сунчеви зраци почели да боје поља сјевера у зелено.

Од јужних мора, па све до Балтика, постојао је само један конгломерат племена а, осим очаравајућег поја птица, природа је изгледала имала потребу да роди језик, тако величанствен, да би могао бити конкуренција и самој пјесми славуја – јединствен језик којим је говорио баш сваки Европљанин…

Уз Звуке Гарамута

Горан Полетан

 

У повеликој соби препуној старих књига и ритуалних маски, бодежа, стријела и других свакојаких предмета из племена Нове Гвинеје, све је одисало старином и мистиком и рекло би се да у ту просторију нико није крочио већ годинама, док се иза стола претрпаног гомилама немарно наслаганих високих хрпа папира изненада не би помјерила прилика дугокосог Вилијама Чарлса, на чијем је лицу дугогодишњи боравак на сунцу, вјетру и киши оставио неизбрисив траг. Стари антрополог је већ неколико година, када би налазио времена између осталих обавеза које дужност кустоса музеја налаже, на компјутерске дискове пребацивао биљешке са својих истраживачких похода, из времена док је Нова Гвинеја била сав његов свијет а тамошњи урођеници његово једино друштво.

Билу, како су га блиски пријатељи звали, би се често отео уздах када би на старим фотографијама угледао позната лица, која немају никакве везе са модерним свијетом и чији би изглед, посебно оних под маскама, спремних за учествовање у разним ритуалима, вјероватно уплашио већину неутралних посматрача. Он на тим лицима није примјећивао ратничке боје, нити дуге вепрове кљове које су им штрчале из ноздрва, са сврхом да ратнику дају што страшнији изглед. Та лица су у њему будила најљепше успомене, када му се живот састојао само од авантура, које би другима ледиле крв у жилама а он је у њима видио само чари откривања нечега потпуно непознатог – култура и обичаја за које је мало њих и чуло, а и они који јесу, углавном сматрају да су све те приче само плод нечије маште.

Занемарив је број оних који знају да је канибализам у Новој Гвинеји био нормална ствар до само мало више од стотињак година уназад, а да је до седамдесетих година деветнаестог вијека мали број оних, који су имали ту несрећу да им се бродови насучу на гребене око Нове Гвинеје или Соломонских Острва, имао прилику да преживи и донесе причу из пређела гђе је, како рече један мисионар, човјек ишао руку под руку са ђаволом. Појам милости према било коме, ко није био члан племена, није постојао, а припадници другог племена или било који странац, уопште, сматрани су погодним само за храну или ритуалну жртву…