Уз Звуке Гарамута

Уз Звуке Гарамута

Горан Полетан

⇓ download ⇓

Папуа Нова Гвинеја је, вјероватно, задњи непознати дио свијета. То је задњи насељени предио истражен од стране Европљана и тек су јапанска инвазија у Другом свјетском рату и пратеће офанзиве аустралијских и америчких трупа против Јапанаца откриле неке дијелове те земље Западном свијету. Домаће становништво Папуа Нове Гвинеје је јако пропатило од страних сила током поменутог рата. Обе зараћене стране су регрутовале младе и јаке домаће мушкарце и тјерале их да копају ровове и раде друге тешке послове у екстремно тешким тропским условима који су владали у џунгли. Проћене говоре да је више од 50 000 папуанских мушкараца изгубило живот, радећи као робови за јапанске и америчке снаге, мада нико није икада бројао њихове губитке. Ту и лежи прави разлог због кога је домаће становништво сумњичаво и врло често непријатељски расположено према бијелцима. Они врло добро знају да су Европљани и Американци дошли у Папуа Нову Гвинеју само да би експлоатисали њихову земљу и да остваре личну добит. Мисионари и остали “добронамјерни” су исти. Аустралија и Нови Зеланд су једине двије земље које стварно покушавају да помогну народу Папуа Нове Гвинеје и њиховој младој, независној земљи.

Велико је задовољство читати једну модерну књигу о Папуа Новој Гвинеји, која описује барем дио напора аустралијских антрополога да сакупе и сачувају оригиналне умјетничке радове домаћег становништва и изложе их у локалним музејима унутар саме земље, као и да их врате из умјетничких збирака богатих Американаца и других приватних колекционара.

Занемарив је број оних који знају да је канибализам у Новој Гвинеји био нормална ствар до само мало више од стотињак година уназад, а да је до седамдесетих година деветнаестог вијека мали број оних, који су имали ту несрећу да им се бродови насучу на гребене око Нове Гвинеје или Соломонских Острва, имао прилику да преживи и донесе причу из пређела гђе је, како рече један мисионар, човјек ишао руку под руку са ђаволом. Појам милости према било коме, ко није био члан племена, није постојао, а припадници другог племена или било који странац, уопште, сматрани су погодним само за храну или ритуалну жртву…

“Уз звуке Гарамута” је књига која је настала као резултат дуготрајних разговора, вођених кроз дужи временски период, између аутора књиге и његовог пријатеља, историчара умјетности и антрополога Др. Вилијама (Била) Чарлса. Послије 10 година редовних сусрета и разговора и великог пријатељства, које се међу њима развило, аутор књиге је одлучио да стави на папир и тако сачува од заборава аутентична искуства са Папуа Нове Гвинеје, која је Др. Крејг подијелио са њим. Ауторов пријатељ Бил (Др. Крејг) је први пут отишао у Папуа Нову Гвинеју да предаје у једној малој сеоској школи, „у сред ничега“, у планинама Папуа Нове Гвинеје. Живјећи у шуми, научио је пуно о домаћем становништву, заинтересовао се за њихове умјетничке предмете и почео је да их сакупља и изучава. Послије некога времена постаје кустос Националног музеја Папуа Нове Гвинеје у Порт Морзбију, главном граду и најважнијој луци земље. Путовао је широм те земље, сретавши многе домаће људе, којом приликом је стекао многе пријатеље, а у исто вријеме је изучавао њихове умјетничке радове, створивши велику и важну збирку, која је тренутно изложена у Националном музеју у Порт Морзбију.

Људи у Европи и Западном свијету, уопште, не могу ни замислити како је тешко путовати Папуа Новом Гвинејом, пробијати се кроз земљу гђе путеви нису икада постојали, пењати се уз планине много више од Алпа, летјети у малим авионима који слијећу на ливаде, борити се са Маларијом и другим опасним болестима, суочавати се са бројним препрекама и проблемима и, на крају, преживјети. Веома је узбудљиво истраживати земљу у којој су, и поред присутне модерне пољопривреде у неким областима, као и сјајние поморске вјештине која је присутна дуж обале, већина алатки и умјетничких предмета направљене од дрвета, кости, глине или камена. Не користи се метал, нити радна снага домаће стоке. Точак је непознат. Широм земље шкољке се сматрају великом драгоћеношћу, исто као и боје, со и саго. У папуанском друштву мушкарци и жене имају различите улоге. Мушкарци су ловци, баштовани и ратници. Жене раде у пољима, брину о ђеци и животињама и воде бригу о своме домаћинству.

Људи Пауа Нове Гвинеје су научили да буду неповјерљиви према странцима, тако да покушавају да остану изоловани од њихове стране културе. Покушаји мисионара и других посјетиоца из Европе и Америке да науче локалне језике често су суочени са неповјерењем. Пауанци никада не исправљају грешке које праве странци и дозвољавају им да науче само 300–400 основних ријечи које су им потербне да остваре основну комуникацију. Мисионари који су провели и по више од 40 година у Папуа Новој Гвинеји не могу разумјети локални језик. Под утицајем своје вјере, мисионари имају негативан став према домаћим обичајима и ритуалима. Они осуђују њихове плесове и гозбе, њихове шарене украсе на мушкарцима и др. Они уништавају њихове умјетничке радове. Све је то искусио Др. Крејг током свога боравка у Папуа Новој Гвинеји и све то, али и пуно више, описује аутор књиге. Аутор је дао све од себе да забиљежи и објасни све што је чуо од свога пријатеља Била, али он је, исто тако, проучавао одговарајућу литературу и искуства других људи.

Мислим да није потребно препричати основну причу или ићи у детаљан опис, пошто би то лишило читаоца уживања у читању, а, осим тога, прво морамо прочитати књигу и размишљати о њој, па тек онда причати о истој. Ја само могу од свега срца препоручити ову књигу свакоме читаоцу кога интересује ова далека земља. Ако не можете путовати тако далеко и упознати се са животом домородаца Папуа Нове Гвинеје, гђе бисте могли да се на лицу мјеста упознате са њиховим социјалним и породичним животом, њиховим вјеровањем и, изнад свега, њиховом умјетношћу и вјештинама, тада можете научити пуно кроз само читање ове књиге. Ради се о врло интересантној и корисној књизи, пуној података, врло добро написаној, коју је врло лако разумјети. Она говори читаоцу о многим детаљима који се не могу наћи у другим књигама, пошто је она настала на основу аутентичног искуства ученог професионалног научника који је посветио свој живот Папуа Новој Гвинеји, који је проучавао умјетност домаћег становништва на терену и који је научио да воли народ Папуа Нове Гвинеје… Ова књига ће помоћи да се Звук Гарамута зачује широм свијета!

Prof. Dr. Srboljub Živanović
– Član Kraljevskog antropološkog instituta
London, Great Britain