Српски језик и његова старост

Српски језик и његова старост

Топоними и хидроними који вуку коријен из српског језика и грешке приписивања, на српском језику лако препознатљивих, имена мјеста и личности из индо-европске историје, митологије и географије, језицима других, чак и неких митских народа, чији су чак и постојање и име обавијени велом мистерије, а камо ли неће бити њихов језик, вијековима изазивају полемике званичних историчара, етнолога и лингвиста, који своја сазнања заснивају на подацима који потичу углавном из западних извора, који и иначе имају тотални монопол у нашем институционалном образовању, са једне, и слободних истраживача чијим се бројем можемо похвалити, још од Милојевића, преко Олге Луковић-Пјановић, па до данашњих: Јована Деретића и Слободана Јарчевића…, са друге стране.

Да ли су открића ових задње поменутих прецијењена, потцијењена, или им је дата права мјера и да ли постоји икаква шанса да се помире велике разлике у приступу једних и других, за добробит нових сазнања? Одговор на та питања, као и на оно о нашем правом идентитету, траже бројни скупови који се баве пред-хришћанском историјом Европе и ширег индо-европског простора. Сигурно је само једно: многе, годинама прећуткиване, чињенице, које се косе са до сада прихватаном историјом, незадрживо излазе на свјетло дана, често тако силовито, да се пред њиховом силином многи вишевијековни табуи руше као куле од карата.

Свједоци смо дугогодишњег олаког прихватања тврдњи да неко од наших мјеста своје име дугује некој грчкој, латинској, келтској или германској ријечи, најчешће без икаквог озбиљнијег истраживања, или бар озбиљнијег критичког става. Са друге стране, свaка тврдња наших истраживача на пољу етнологије или етимологије, да би име некога мјеста на широком индо-европском простору могло да има српско значење изазове љутиту реакцију и одбацивање такве тврдње, исто тако, без озбиљнијег истраживања и критичког, али објективног, научног става, који би уважавао њено величанство – логику.

Којом би се методологијом требало служити да би се потврдила нека теорија? Врло једноставном! По оној Хегеловој, да свака теза има своју антитезу , да бисмо као резултат добили синтезу ставова, довољно би било да на сваку тврдњу да име неког мјеста вуче коријен из одређеног језика покушамо наћи контра-аргумент, доказујући да је логичнија тврдња да то исто име потиче из неког другог језика. Ако у том сукобу аргумената, у једном језику нема ријечи која би објашњавала значење те ријечи, а у другом та ријеч има јасно значење, било би, у најмању руку, игнорантно да занемаримо тако јак аргумент.  Наравно, у игру, осим лингвистике, морају бити укључени и историја и етнологија, а посебно област митологије, да би се разумјела култура одређеног народа.

Шта је главни узрок настајања таквих грешака, или можда политички мотивисаних притисака да се промовишу одређене језичке, или, боље речено, етничке групе? Да бисмо боље разумјели проблематику сукоба словенске и западно европске научне етимологије и етнологије, уопште, којi се онда неизбјежно прелива на поље историје, да би на крају свој епилог добио и у самој политици, морамо претходно бити обавијештени о језичкој култури и традицији ова два, како ћемо видјети, два потпуно различита свијета. Наиме, док словенски језици имају дубок коријен у народу, западно-европски језици су направљени недавно, на брзину, с брда – с дола, не дајући народу времена да се сроди са њима и да их стварно ‘’разумије’’, у смислу како су разумјели свој изворни језик, који ми, Словени, и даље говоримо и осјећамо га у свој пуноћи.

Наиме, док у словенским земљама свако име, било града или личности, мора да има неки смисао, у западно-европским језицима, та имена се просто меморишу, најчешће немајући чак ни било какво значење. Не само да, на примјер, већина Енглеза не зна значење свога личног имена или презимена, него нема било какву представу о коријену већине ријечи из свога језика које се свакодневно користе. На примјер, за њих је ИСТ (еаст) само ријеч која означава исток, као правац, немајући појма да она вуче коријен из наше ријечи исток, која код нас јасно означава да у том правцу сунце ИСТИЧЕ иза брда, као што на западу ЗАПАДА. Или. На примјер, они не знају зашто  седло зову СЕДЛ, док је код нас јасно да га зовемо седло зато што се на њему седи, као да из истог разлога има слично значење као и седало, седиште…

Тек када утонемо дубље у истраживање других језика, почињемо да схватамо праву старост српскога језика, која је још израженија када га почнемо упоређивати са другим словенским језицима.  Упућујући се у велику авантуру трагања за поријеклом топонима и хидронима, али и имена историјских личности, не само на блиском нам простору, него и на Балтику, у Британији, на Кавказу, па све до краја Индије, откриће нам се скривени свијет огромног језичког океана, у чијим се и у најдубљим дубинама са лакоћом тумаче значења имена, која су на тим мјестима одавно изгубила своје значење.

Већ је крајње вријеме, да се оканемо олаког прихватања фантастичних митова о Келтима и Германима, а истовременог одлучног, ирационалног, устајања против било каквог помињања Срба и Српскога језика у позитивном свјетлу.