Хаику стих

 

Просто Речено

Горан Полетан

⇓ download ⇓

Вјетар, враголан,
милује све руже редом
– оне се црвене.

Јастреб бијелог
голуба ухватио
– једе слободу.

Љетњи пљусак све
тјера у бијег – не и
старог пијанца.

Између двије
жене, дијете изабра
ружнију – мајку.

Непомичне, као
разбацано камење
– овце у пољу.

На црвеном пијеску
пустиње, само гуштер
пркоси сунцу.

Дани све краћи.
Цврчак пјева неуморно
– зна неће још дуго.

Странац пролази
журно, са врећицом
– клатно у руци.

На улици – људи
се састају и растају,
без своје воље.

Под свјетлом мјесеца,
паук кренуо у гозбу
– гуштер такође.

Само се сова
на кратко јави и шума
опет утону у мук.

Као некаква
штапом подбочена
старица – колиба.

Окрезавио
од старости и птица
– сунцокрет.

Човјек и пас,
у јутарњој шетњи.
Замишљени.

Бјежећи од
вјетра, лист нађе заклон
у плитком рову.

Подневна жега
и звекет мотика по
сувој земљи.

Небо просуло
огледала по путу – птице
их пију заједно.

Поплава. Ријека
покрала бундеве и
побјеже са њима.

Ријека даје
празну боцу обали, па је
узима натраг.

Изгубљену
лутку ријека љуљушка
– да је утјеши.

Комарци се радују
заласку сунца. Њима се
нико не радује.

Птице појеле
трешње – петељке остале
мени за чај.

У ноћној шетњи
уплаших заспалог пса
– и он мене.

На пустом пољу,
велики камен и ја
– са сјенкама.

Ријечна струја
односи све осим патака
и врбових грана.

Шетах са ријеком
неко вријеме, а онда
се разиђосмо.

На пустој пољани
црно, осушено дрво
– полетје гавран.

Пијанац прича
– коњ само потврђује
климањем главом.

Испред врата
ђед отресе снијег
са мале јелке.

Нова година
– гледам нове честитке
старих пријатеља.

Суботње вече.
Залеђеном улицом
јуре ватрогасци.

На жеравици
пуче печени кестен
– уздахну старац.

Бака плете шал.
Вуницу из кутије
развлачи маче.

Старчеву пјесму
подигнутим ухом
ослушкује пас.

У кухињи
замириса печење
– дотрча маче.

Испуцалу земљу
прекопава сељак
– за њим и птице.

Фармер прича
и стрпљиво тјера муве
са грубог лица.

Спаљена ливада
– у јутарњу тишину
спушта се врана.

Подневна жега
– на крају фарме трепери
стадо оваца.

Изнад младог жита
вјетар љуља вране на
струјним жицама.

Залази сунце.
У испуцалој земљи нестаје
сјенка мравињака.

Таванска врата
гласно отвара и затвара
пустињски вјетар.

На пластичном столу
велику лубеницу једу
ђеца и осе.

Школски распуст
– у дворишту, зреле трешње
нико не бере.

Напуштена фарма
– на зарђалој жици висе
зреле купине.

Стари зидни сат
откуцава поноћ.
Цврчак још цврчи.

Са камених брда
дозивају се чобани
– јечи долина.

Залаја пас.
Ниску ограду прескочи
уплашени кенгур.

Суви лист
са паучином њише
јесењи повјетарац.

Подневна жега
– ђечак, го до појаса,
тјера стоку и муве.

Пустињски вјетар
избацује из металне цијеви
чудне звуке.

Прве крупне капи
кише на врелом бетону
– убрзаше мраве.

Стриц четврта
парадајз – соли га
и једе у сласт.

Прошла је поноћ
– зидни сат све гласније
броји минуте.

Испред мене
пут нестаје у магли
– ускоро ћу и ја.

Крезави сељак
задовољно тапше
дебелу свињу.

Мува у мојој
чаши – штета и за њу
и за мене.

Моторна тестера
зареза старо дрво
и шумску тишину.

Гледам другара
на самрти – умире
пријатељство.

Између људских
стопала мрави извлаче
рањеног друга.