Језик као жртва политичког додворавања

Језик као жртва политичког додворавања

Ових дана свједоци смо још једног покушаја да нам се подвали кукавичије јаје под именом “наш језик“. Наиме, група “интелектуалаца“ са еx југословенског простора се појавила са идејом да све признате језике, настале од Српског језика, назовемо заједничким именом – наш језик, илити, да буде јасније: да се крадљивци Српских ријечи смилују и признају да то није њихов језик, ако ми, чији су језик украли и назвали га својим, пристанемо да се одрекнемо свога језика и права да га називамо Српским. Другим ријечима да се лопов одрекне онога што је украо, под условом да се и онај од кога је украдено одрекне онога што је његово, па да то буде заједничко власништво.

Да би се говорило о србистици, кроатистици или србоцроатистици, често није довољно користити само лингвистичке аргументе, него се морају користити и они историјски. Пошто и свјетске енциклопедије, као и сваки озбилнији лингвиста у свијету, признају да је лингвистичка разлика између Српског и Хрватског безначајна, осим пар ријечи и екавштине или ијекавштине, јасно је да се у ствари ради о једном истом језику. То у ствари значи да се тај језик може звати Српски или Хрватски, а никако се не може радити о два језика или некој апсурдној комбинацији два потпуно иста језика. Да би се дошло да исправне одлуке о томе како би се тај језик требао звати, неопходно је убацити и историјски елемент, што значи мора се утврдити који је народ од та два који га користе изворни, а који се од тога истога народа одвојио.

Пошто се сви озбиљнији европски етнолози слажу да термин Хрвати представља географску одредницу, која означава да тај народ живи у брдима (на хрбатима), док Срби представљају цијели етнос, који обухвата и ове прво-поменуте, јасно је да се тај језик може звати само Српски и ма колико нових држава од тога етноса да се створи, оне и даље говоре српским језиком, све до тада када створе неки нови језик, који би био потпуно различит од српског, ев. са покојом ријетком српском ријечи. Када говоримо о политичком експерименту стварања хрватског, бошњачког и црногорског језика, јасно је да њихов језик није ништа мање Српски од српскога који се говори у Србији или Републици Српској, осим оно мало германизама и турцизама и нешто на силу склепаних вештачких речи, које чак и становништву тих крајева служе углавном за вицеве.

Наравно, јасно нам је да све то не иде у прилог тамошњем народу јер га све то све више удаљава од својих стварних корена и идентитета, међутим тренутни политички естаблишмент се не обазире на интерес народа, већ је заокупљен својим уским личним интересом.

Горану Полетану – српском песнику

Горану Полетану – српском песнику

Аделајд – град у аустралијском пространству,
где живи бројна српска дијаспора…
Песник Горан – велики  песник у изгнанству
остављену отаџбину опевати мора…

Гледам како моји Србија и Косово
страдају тешко од “зверског Запада“
и срце ми мучи питање ово:
због чега мој драги, родни народ страда!?

– Због тога што неће Сатанизам да признаје.
– Због тога што је српска савест чиста.
– Због тога што Србин земљу своју не издаје.
– Због тога што не пристаје да изда Христа.

Промена језика као средство за поделу словена

 Промена језика као средство за поделу словена

Абстракт

Данас, када сви знамо да је само пре два миленијума цела Европа говорила једним језиком, можемо помоћу језичких трагова пуно лакше тумачити процесе поделе континента и методе које су у ту сврху кориштене. Пошто је јасно да нико не би добровољно мењао сопствени језик, лако нам је претпоставити да је иницијатор тих промена свакако био, страни, несловенски фактор.

Пошто су претходно разделили Словене вером и границама, на крају су их разделили и језицима, на којим се и даље видело да се радило о језицима са истим кореном, али то више нико није примећивао, јер је свако бранио своју варијанту, унакаженог им, светог језика прадедова.

Тада су се стекли први предуслови за убеђивање словенских региона да су они другачији и бољи од других, да би се потом вековима стрпљиво радило на стварању што већег међусобног антагонизма, и то у сваком делу Европе: Било да се радило о Пољској и Русији, Србији и Хрватској или западним и источним Украјинцима.

Правог освешћења Словена нема, и не може бити, све док се све словенске земље не сложе да се, уз искварену варијанту која се у њиховој земљи говори, у школама мора учити и изворни словенски језик који ће свима отворити очи, да виде да се у ствари ради о потпуно истом народу.

Било би сасвим нормално да се то исто понуди и Словеним  који су изгубили свој словенски идентитет, првенствено данашњим Немцима и Аустријанцима, чије име само за себе говори да се ради о онима који су не тако давно изгубили свој изворни језик (и тако „занемeли“ за све остале Словене). Мапе из десетог века, као и бројни данашњи хидроними и топоними тога подручја, као и бројни научни радови који показују да на том подручју никада није било осетније колонизације, него да се само радило о германизацији, говоре довољно сами за себе.

Српски језик и његова старост

Српски језик и његова старост

Топоними и хидроними који вуку коријен из српског језика и грешке приписивања, на српском језику лако препознатљивих, имена мјеста и личности из индо-европске историје, митологије и географије, језицима других, чак и неких митских народа, чији су чак и постојање и име обавијени велом мистерије, а камо ли неће бити њихов језик, вијековима изазивају полемике званичних историчара, етнолога и лингвиста, који своја сазнања заснивају на подацима који потичу углавном из западних извора, који и иначе имају тотални монопол у нашем институционалном образовању, са једне, и слободних истраживача чијим се бројем можемо похвалити, још од Милојевића, преко Олге Луковић-Пјановић, па до данашњих: Јована Деретића и Слободана Јарчевића…, са друге стране.

Да ли су открића ових задње поменутих прецијењена, потцијењена, или им је дата права мјера и да ли постоји икаква шанса да се помире велике разлике у приступу једних и других, за добробит нових сазнања? Одговор на та питања, као и на оно о нашем правом идентитету, траже бројни скупови који се баве пред-хришћанском историјом Европе и ширег индо-европског простора. Сигурно је само једно: многе, годинама прећуткиване, чињенице, које се косе са до сада прихватаном историјом, незадрживо излазе на свјетло дана, често тако силовито, да се пред њиховом силином многи вишевијековни табуи руше као куле од карата.

Свједоци смо дугогодишњег олаког прихватања тврдњи да неко од наших мјеста своје име дугује некој грчкој, латинској, келтској или германској ријечи, најчешће без икаквог озбиљнијег истраживања, или бар озбиљнијег критичког става. Са друге стране, свaка тврдња наших истраживача на пољу етнологије или етимологије, да би име некога мјеста на широком индо-европском простору могло да има српско значење изазове љутиту реакцију и одбацивање такве тврдње, исто тако, без озбиљнијег истраживања и критичког, али објективног, научног става, који би уважавао њено величанство – логику.

Којом би се методологијом требало служити да би се потврдила нека теорија? Врло једноставном! По оној Хегеловој, да свака теза има своју антитезу , да бисмо као резултат добили синтезу ставова, довољно би било да на сваку тврдњу да име неког мјеста вуче коријен из одређеног језика покушамо наћи контра-аргумент, доказујући да је логичнија тврдња да то исто име потиче из неког другог језика. Ако у том сукобу аргумената, у једном језику нема ријечи која би објашњавала значење те ријечи, а у другом та ријеч има јасно значење, било би, у најмању руку, игнорантно да занемаримо тако јак аргумент.  Наравно, у игру, осим лингвистике, морају бити укључени и историја и етнологија, а посебно област митологије, да би се разумјела култура одређеног народа.