Промена језика као средство за поделу словена

 Промена језика као средство за поделу словена

Абстракт

Данас, када сви знамо да је само пре два миленијума цела Европа говорила једним језиком, можемо помоћу језичких трагова пуно лакше тумачити процесе поделе континента и методе које су у ту сврху кориштене. Пошто је јасно да нико не би добровољно мењао сопствени језик, лако нам је претпоставити да је иницијатор тих промена свакако био, страни, несловенски фактор.

Пошто су претходно разделили Словене вером и границама, на крају су их разделили и језицима, на којим се и даље видело да се радило о језицима са истим кореном, али то више нико није примећивао, јер је свако бранио своју варијанту, унакаженог им, светог језика прадедова.

Тада су се стекли први предуслови за убеђивање словенских региона да су они другачији и бољи од других, да би се потом вековима стрпљиво радило на стварању што већег међусобног антагонизма, и то у сваком делу Европе: Било да се радило о Пољској и Русији, Србији и Хрватској или западним и источним Украјинцима.

Правог освешћења Словена нема, и не може бити, све док се све словенске земље не сложе да се, уз искварену варијанту која се у њиховој земљи говори, у школама мора учити и изворни словенски језик који ће свима отворити очи, да виде да се у ствари ради о потпуно истом народу.

Било би сасвим нормално да се то исто понуди и Словеним  који су изгубили свој словенски идентитет, првенствено данашњим Немцима и Аустријанцима, чије име само за себе говори да се ради о онима који су не тако давно изгубили свој изворни језик (и тако „занемeли“ за све остале Словене). Мапе из десетог века, као и бројни данашњи хидроними и топоними тога подручја, као и бројни научни радови који показују да на том подручју никада није било осетније колонизације, него да се само радило о германизацији, говоре довољно сами за себе.

Сигурно је данас мало оних, који се никада нису запитали како је могуће да су Словени тако разједињени, упркос истом пореклу, традицији, култури и језику, који се додуше од краја до краја великог океана Словена мало разликује, мада ни у ком случају у тој мери да се одмах не би приметило да се ради о језицима са истим кореном. Како је могуће да се стварају савези народа који једни са другим немају било какве сличности, а једнокрвна браћа не могу, још од времена старих подела, до којих су их довели „добронамерни саветници“ из туђине, да се једни другима приближе ни за корак.

Упркос томе што знамо да је пуно оних који помажу да се подигну што виши зидови између рођене браће, како је могуће да тој истој браћи нису били довољни ни векови да би им се отвориле очи? Које је хипнотичко средство било тако јако да се хипнотисани не могу пробудити ни после толико векова? Да ли је могуће да до свести хипнотисаног уопште не дође помисао да му је рођени брат ипак пуно важнији од оних који му се представљају као бољи од рођеног брата?

Да ли постоји ишта што би могло деловати више отрежњујуће од етимологије? Сигурно не! Довољно је само да почнемо истраживати сопствени језик и његове корене и то ће нас засигурно одвести до праве истине о нашем пореклу. Док је историја, као честа слушкиња политике, врло непоуздан помагач у трагању за правом истином, етимологија је сигуран водич према истини о старој Европи. Мада су бројне старе књиге које су чувале истину о  давним временима завршиле у пламену, имена места и река широм Европе говоре довољно о језику који се широм ње говорио, а самим тим и о народу који је у њој живео.

Један од главних разлога због чега je требало да нестане изворног језика Словена јесте тај што онај ко чува изворни језик Европе природно доказује своје присуство на свом простору где се налазе топоними и хидроними тога језика, чиме полаже право на ту територију. У овом случају ради се о целој Европи, а то одмах отвара тему реконструкције лажне историје Европе…

Када год нам на ум падне помисао о пореклу народа, неизбежно нам се намеће идеја потребе да се дође до корена језика, а ако истражујемо генезу поделе Европљана, предуслов за њено разумевање је да се бацимо на тешку задаћу трагања за језиком мајком, свих Европљана. Имајући и виду колико језика данас постоји, на први поглед изгледа да се ради о веома тешкој мисији, међутим, уопште није тако. Дисквалификујући одмах потпуно неевропске језике, као што су мађарски, фински, албански и грчки, као и језике западних земаља, који су преплављени латинизмима, а и немачки који, уз то, садржи море хебрејских речи, преостају нам само скандинавски, који су ипак претрпели најмањи утицај неевропских уљеза и наравно, словенски језици, који су у корену топонима и хидронима на целом простору Европе.

За разлику од „мртвих“ језика, где највећи број речи, па чак ни сопствена имена и презимена, на свом сопственом језику немају било какво значење, него се њихово значење мора тражити у словенском, латинском или хебрејском језику, словенски језик је жив и свака реч има јасно значење.

Узећемо као илустрацију само пар речи, као на пример: исток и седло. Наиме, док на нашем језику реч исток јасно означава да сунце истиче иза брда, Енглезима – ист (east), Немцима – остн (osten), и Французима – е (est), те речи не могу рећи баш ништа. Исти је случај са речју седло, која вуче корен од речи седи (седети, седало, седиште…). За Енглезе – седл (saddle), Немце – затл (sattel) и Французе – селл (selle), који су се давно одрекли свога изворног језика, те речи су пуки меморисани појмови.

Још је невероватније да, на пример, Енглези не знају значење ни сопствених имена, јер њима појмови као што су Метју (Matthew), Џејмс (James), Џошуа (Joshua) или Сера (Sarah) не значе баш ишта. Са друге стране, словенска имена Владимир, Станислав, Богдан, Светлана… говоре сама за себе.

Да пређемо на ствар. Пошто језик не представља само списак речи и збирку граматичких правила, него је он и део нашег генетског кода и средство комуникације са прецима, једанпут када га се одрекнемо, ми сами себи одсечемо корене и затварамо се у временски кавез, чиме се осуђујемо на сужену могућност расуђивања јер тиме долазимо у ситуацију да ствари можемо поредити само са оним из ближе прошлости.

Једанпут, када се одрекнемо свога наслеђа, ми постајемо неприметна капљица воде без икакве моћи, која није у стању чак ни да приметно покваси тканину. Тек када се врати назад своме мору, капљица добија моћ да потапа градове и ломи стење.

Тако и Словени, могу само уједењини са словенском браћом да славе свој језик, традицију и културу, јер у свим другим случајевима све што помиње стару традицију и дане славе наилази на осуду њихових партнера, док им се натура све страно: и језик, и историја и култура. Најбољи пример су Словени који су се нашли под доминацијом западне цркве – многи су се одрекли чак и словенских имена, али и наших вечних идеала – правде и истине.

Док год се Словени потпуно не разбуде и не схвате да их други, и мањи и слабији од њих, завађају и користе их као играчке, биће у сталној дефанзиви и, уместо да врате стару моћ и славу, биће у ситуацији да се боре за опстанак, пошто постоје они који им не дозвољавају ни да предахну од те борбе против рођене браће, док им секунданти стално доносе ново оружје, али свакако у тим борбама сами не учествују, него се и према другој страни односе као пријатељи.

Шта да се учини? Проблем се може решити на врло једноставан начин, али ако се сви сложе да се дође до изворног словенског језика, где би група стручњака, састављена од лингвиста, етнолога и историчара, из сваке словенске земље, непристрасно радила на задатку поновног откривања изворног европског језика. Када се дође до језика којим смо сви говорили (уз подразумевање постојања више дијалеката истог језика), тај језик би се у свим земљама у прво време учио упоредо са данашњим званичним језиком те земље и то би већ било довољно за први корак ка помирењу, а временом ка природном јединству целокупног словенског простора.

Шта би могло бити боље решење за младе људе, који би могли да се комотно крећу по целом простору, од тога да, уместо више од 10 различитих језика, уче само један, и то свој изворни језик, и да се истовремено свуда осећају као код куће.

Неко ће можда рећи да то звучи утопистички, али, истовремено, неће са чуђењем гледати како словенске државе државе улазе у састав нове Аустро-Угарске (коју данас зову ЕУ), са народима са којима немају ништа заједничко, ни језик, ни културу, ни морал, традицију, а недавно су једну такву вештачку творевину звали Тамницом народа и гледали да се спасу из њених ланаца.

Међутим, нико нам не брани да и даље наставимо по старом, срљајући и даље у пропаст и братоубилаштво, док потпуно не нестанемо, као што нас готово потпуно нестало у данашњој Немачкој, а пре тога у Белгији и Холандији, још даље пре тога у Француској… Да ли ћемо и даље у пропаст, или се окренути на другу страну, враћајући се старој слави, коју гарантује словенски савез, одлука је на нама самима.