Језик као жртва политичког додворавања

Језик као жртва политичког додворавања

Ових дана свједоци смо још једног покушаја да нам се подвали кукавичије јаје под именом “наш језик“. Наиме, група “интелектуалаца“ са еx југословенског простора се појавила са идејом да све признате језике, настале од Српског језика, назовемо заједничким именом – наш језик, илити, да буде јасније: да се крадљивци Српских ријечи смилују и признају да то није њихов језик, ако ми, чији су језик украли и назвали га својим, пристанемо да се одрекнемо свога језика и права да га називамо Српским. Другим ријечима да се лопов одрекне онога што је украо, под условом да се и онај од кога је украдено одрекне онога што је његово, па да то буде заједничко власништво.

Да би се говорило о србистици, кроатистици или србоцроатистици, често није довољно користити само лингвистичке аргументе, него се морају користити и они историјски. Пошто и свјетске енциклопедије, као и сваки озбилнији лингвиста у свијету, признају да је лингвистичка разлика између Српског и Хрватског безначајна, осим пар ријечи и екавштине или ијекавштине, јасно је да се у ствари ради о једном истом језику. То у ствари значи да се тај језик може звати Српски или Хрватски, а никако се не може радити о два језика или некој апсурдној комбинацији два потпуно иста језика. Да би се дошло да исправне одлуке о томе како би се тај језик требао звати, неопходно је убацити и историјски елемент, што значи мора се утврдити који је народ од та два који га користе изворни, а који се од тога истога народа одвојио.

Пошто се сви озбиљнији европски етнолози слажу да термин Хрвати представља географску одредницу, која означава да тај народ живи у брдима (на хрбатима), док Срби представљају цијели етнос, који обухвата и ове прво-поменуте, јасно је да се тај језик може звати само Српски и ма колико нових држава од тога етноса да се створи, оне и даље говоре српским језиком, све до тада када створе неки нови језик, који би био потпуно различит од српског, ев. са покојом ријетком српском ријечи. Када говоримо о политичком експерименту стварања хрватског, бошњачког и црногорског језика, јасно је да њихов језик није ништа мање Српски од српскога који се говори у Србији или Републици Српској, осим оно мало германизама и турцизама и нешто на силу склепаних вештачких речи, које чак и становништву тих крајева служе углавном за вицеве.

Наравно, јасно нам је да све то не иде у прилог тамошњем народу јер га све то све више удаљава од својих стварних корена и идентитета, међутим тренутни политички естаблишмент се не обазире на интерес народа, већ је заокупљен својим уским личним интересом.

Обично смо склони да сву кривицу за занемаривање и понижавање српског језика, у бројним кратковидним покушајима да на тај начин остваримо краткорочне политичке добитке, сваљујемо само на политичаре, међутим, ту кривицу свакако дијеле и сви они који су имали или имају било каквог утицаја на вођење језичке политике наше земље. Ту првенствено мислим на лингвисте, књижевнике и образовне раднике, али и на све, да искористимо ту ријеч којом се сви толико поносимо, интелектуалце. Сви ми, у ствари, барем ђелимично, спадамо у исти кош са политичарима јер спремно прихватамо све што долази из вана и важније нам је да добијемо похвалу са стране него да задовољимо интерес оних које представљамо – наш народ, у који убрајам и све наше претке и будућа покољења.

У мору покондирених тикава међу школованим људима, мало је оних који ће радије употријебити нашу стару ријеч поштовање него енглеску респект, или описно него дескриптивно, или образовно него едукативно и сл. а да не помињемо неке несретнике међу јавним личностима који већ у реченице убацују и цијеле фразе на Енглеском језику. Морамо признати да су истински мислећи људи (или би вам, можда, опет, више одговарало да кажем интелектуалци) код нас права ријеткост, јер се мало ко од оних који мисле да са стицањем универзитетске дипломе престаје свака потреба за потврђивањем сопствене памети, икада може ослободити старих комплекса, које многи лијече тако што се изругују са оним који вјековима на својим леђима носе сав терет очувања не само језика, него и традиције, морала, историје…

Колико нас је спремно да призна да су, за све оно што је сачувано од изворног Српског језика заслужније старе бабе, него сва учена интелигенција заједно, јер су оне упорно одбијале да се одрекну свога наслијеђа и прихвате оно од туђина као нешто боље, трпећи поруге, не само од стране званичне интелигенције, него и од рођене ђеце и унучади индоктринисаних западном идеологијом и терминологијом. Те старе, мудре, жене су знале да су у праву и стрпљиво су подносиле бичеве оних који су, поносни што су научили стране ријечи које им стари не разумију, у ствари били већи непријатељи своме језику, а тиме и народу, него било који завојевач. Мало је оних који могу одољети сопственој сујети и одати признање неписменим бабама, па и рећи да се од њих може пуно научити. Да нам је било више Милојевића, Мркаља и њима сличних, данас бисмо имали пуно лакши посао када се бавимо истраживањем наше старе историје, језика, митологије…

Мало је народа који су се као Срби тако упорно борили за очување свога језика, као и културе, традиције и морала. Као да су знали да је језик главна мета свих завојевача јер колонизација некада и не мора да буде физичка – довољно је да се уведе језик колонизатора и поставе његови људи па да та перфидна окупација остане трајно. Било гђе да су их сеобе водиле, било какве да су их невоље пратиле, Срби и њихов српски језик су све то стоички подносили, поносно носећи исте ожиљке које су многобројне борбе, па и периоди ропства, на њима остављали, али су, истовремено, дијелили радост побједа и опстанка. Народ је добро знао да је његов језик његова душа и да нестајање језика значи нестанак саме нације.

На коме год је од својих прастарих станишта српски народ остављао своја имена, као трајне споменике, то је, неизбјежно, увијек било на српском језику, било да се радило о Индији, Персији, Белочистану, или о Британији (име јој и данас свједочи о присуству српскога језика на тим просторима: још за вријеме античке Грчке велики путописац Питеј биљежи да је становништво са обе стране данашњег Енглеског канала, једно друге називало Претанима па отуда назив Претанија (данас Британија), како он пише ‘Исто како су једни друге звали на Дунаву’, а као што знамо и данас они преко Саве и Дунава једни друге зову, ни за слово мање или више, него баш Пречани. Не требамо подсјећати да је у старим хроникама слово ч, због непостојања истог у латинском и грчком, готово увијек писано као т. Мислим да је сувишно напомињати да име главног града Републике Ирске, Дублин, ни на Ирском нити на Енглеском језику не значи ама баш ништа. Знајући да дублица (Дубица) значи мали чамац који се прави тако што се издуби велики трупац храста (Дуба), лако је претпоставити да дублин представља брод од храстовине, по аналогији односа брођбродица (Мали бродић који превози путнике између Оребића на полуострву Пељешац и Корчуле на острву Корчула мјештани не зову никако другачије него баш бродица). Многи ће се сјетити да се прво место на острву Угљану, преко пута Задра, зове баш Преко (примјетићете – не Пријеко).

У својој књизи Уз звуке гарамута, у којој сам повукао паралелу између покрштавања Нове Гвинеје и Европе, посебно сам се осврнуо на пресудну улогу језика у очувању културе, традиције и идентитета, уопште. Колики значај језик има за очување идентитета појединца, најбоље се може примјетити на примјеру Нијемаца, који су, изгубивши језик, изгубили сваку везу са својим давним прецима, историјом, традицијом и културом, пошто се више не могу идентификовати са најславнијим личностима и мјестима из њихове историје прије XИИ вијека, јер та имена значе нешто још само шачици Лужичких Срба који још увијек, како-тако, говоре језик својих предака. Имена њихових краљева: Богослава, Вратислава, Борислава, Бранибора… буде већи понос у нама на југу, него у онима који су унуци тих истих хероја.

Оно што стољећима доживљава Српски језик, вјерно осликава судбину ћелокупног српскога етноса, његових културе, традиције и саме величине. Када се зна шта је све преживљавао од католичког Продора на исток, када је готово сва сјеверна Србија германизована, изгубивши свој језик, а тиме и идентитет, па до данашњих дана, Српски језик без икаквог претјеривања заслужује назив језика хероја, јер се зна да је језик био главна мета нових завојевача Европе. Ми, преостали Срби, који смо га хиљадама година чували као највећу светињу, нисмо подлегли притиску нове вјере, која је стигла са Блискога истока и донијела са собом нови језик и имена, преплавивши њима сву западну Европу а оставивши огроман утицај и на њен источни дио, гђе су стара, традиционална, имена већ права ријеткост.

Упркос смијешним тврдњама да говоре језик који није Српски, требамо бити захвални и Хрватима који су задржали неке старе српске ријечи које су на истоку, у Србији, већ пале у заборав, као нпр. презиме Тиљак које и данас у Пенџабу означава средину чела, док су се код нас задржале само ријечи које означавају задњи дио главе: потиљак и затиљак. Добро нам је познато да су већина ријечи, које се данас сматрају хрватским, у ствари само старе српске ријечи, које смо престали да користимо само због тога што их они користе, као што су нпр. тисућа, крух (код нас се и даље користи израз крушна мрва, али одбијамо да користимо ријеч крух), па чак и имена, која нам данас изгледају тако хрватски, као што су нпр. Мато и Анто, иако нам наша презимена Антић и Матић јасно показују да су та имена била доста честа код свих Срба, а наше епске пјесме помињу врло често најславнијег лозничког хајдука Богичевић Анту, али и Иву сенковића и др.

Сви смо слатко прихватили подваљену нам фразу, да је језик жив и да се стално мијења, не размишљајући да је тај процес, када се одвија природно, увијек врло спор и дуг, толико да оставља безначајан утицај на језик у целини, док се оно што су они урадили са језиком на западу Европе може назвати масакром, после кога су тамо остале развалине од језика, које онемогућавају том народу да оствари било какву везу са својим давним прецима. Као што сам већ поменуо, када се измени језик више немамо право на наше славне личности и територије, јер не можемо аргументовано полагати право да су наши.

Покушај данашњих хрватских лингвиста-политичара да што више удаље тамошњи језик (намјерно избјегавам да користим ту политичку кованицу: Хрватски језик) од Српског језика је више комичан него трагичан, јер је свака њихова новостворена кованица, коју чине две српске речи, разумљива било коме просјечном познаваоцу Српскога језика. Не знам да ли код нас постоји особа којој би изведенице као: зрнојед, брзојав, далекозборник, зракоплов, или зракомлат изгледале као неразумљиве. Ту ђечију игру бисмо радије могли назвати варијације нових надреалиста на тему старога српскога језика.

У свему томе трагично је само полтронско понашање неких наших лингвиста, који не само да имају образа да слушају о таквим глупостима, као што су термини хрватски, бошњачки и црногорски језик, него чак прихватају да се о њима говори као о нечему сасвим нормалном. Ја, лично, још нисам наишао на некога етнолога, из било које земље да је, који се није насмијао када сам му објаснио колика је разлика између Српског и тих језика, поготово када се то поткријепи чињеницом да су Хрватска и Босна (као и Рашка, Зета, Неретва, Крбава, Захумље…) само географски појмови, који су одувијек сматрани дијеловима српског тијела а одродили су се од њега само од времена када су од тога истога народа били одвојени другом вјером. Не само Шафарик, него чак и један од највећих енглеских етнолога Х.Х. Ховорт, пишући исцрпно о историји Хрвата, каже да Хрвати само носе име географског подручја, то јест брда (хрбати), док Срби представљају етнос, чији су дио били и ови прво-поменути, а раздвојени су од њих тек пођелом Хришћанства (Хрват, Хрбат, Хорват, Хорватин и у нашим старим пјесмама значи: брђанин, прост човјек без манира).

Када се помиње хрватски језик треба свакако потенцирати још једну од контрадикторности везаних за њега, као и за саму хрватску нацију. То је свакако неодрживост њихове тврдње да се ради о једном компактном језику и, као уосталом и о тој новоствореној вештачкој нацији. Наиме, као што данашњу Хрватску чине: Далмација, Хрватска (од Лике до Далмације), Славонија, Крајина, Истра и Загорје (да набројимо само оне територије које су имале потпуно исти третман у Аустро-Угарској као и Хрватска), тако су и дијалекти којим се у тим регионима говори врло различити. Тврдња да су сви ти дијалекти само варијације хрватског језика, је сама по себи замка за поборнике кроатистике, у коју су се сами ухватили, јер се кроз њу јасно осликава сва бесмисленост тврдње да скуп дијалеката који се говори у данашњој Хрватској није само скуп различитих варијанти Српскога језика (коме сви они изворно припадају), ништа дугачије него је то случај са војвођанским, босанским, шумадијским, јужносрбијанским или црногорским.

Ијекавица уопште није никакав аргуменат којим би се поборници кроатистике могли послужити, јер је у Далмацији присутна икавица а у Загорју и Славонији чак и екавица, док се у Босни и Херцеговини, они који говоре Српски, служе ијекавицом, као и Црногорци. Када већ помињемо екавицу, доказ да је она доминирала код свих Срба, па и Европљана, показују и преживјеле српске ријечи од Енглеске (ријека Северн, кланац Стена…), преко Прусије (Белград, Стрела…), Русије, Белочистана и Индије, па до Калабрије у Италији (њихово име за сјекиру је сеча, а када се некоме нуди да сједне, каже му се: седи, или седите – значи потпуно исто као у Србији).

Од свих језичких стручњака у свијету, мислим да Кроатистику најозбиљније шватају српски филолози. Они су ти, који, због привилегије прихваћености у међународне институције, прихватају постојање Кроатистике као сасвим нормалне ствари, прихватајући неодрживи аргумент да Хрватска данас постоји као држава, па је нормално да има свој језик. Када се било коме од странаца објасни да је разлика између Српског, Хрватског и Босанског језика ништа већа него између њемачког Њемачког и аустријског Њемачког, или између енглеског, америчког и аустралијског Енглеског, одмах му је све јасно. Послије таквих примјера, још нисам наишао на особу која се није сложила са мојим објашњењем, да се ради о копијама Српског језика, насталим политичким играма и добро смишљеном стратегијом разбијања српскога бића, да би му се још више смањио простор који свједочи о његовој петнаесто-вјековној јединствености, а уједно да се уништи једини језик помоћу кога се може вјерно реконструисати европска историја, јер је примјетно да се огромна већина непознатих ријечи у старим грчким и латинским хроникама, написане Италиком, да би се назначило да се тим речима не зна значење, могу разумјети само захваљујући Српском (мед, страва, зелен, тавни, кваран, блатнy…).

Узимајући у обзир све поменуто, јасно је да су сви аргументи у нашим рукама а да је највећа препрека у борби за Србистику само страх, наших познатих и признатих лингвиста, од неприхватања у међународним академским круговима и критика од стране оних у тим круговима који добро знају шта раде, када награђују, свакога онога из наше средине, ко ради против сопственог језика, како то раде и са политичарима: што гори за свој народ – то бољи за њих и то већа признања и боље позиције добија на међународном плану.