Beograd

Beograd

Goran Poletan

Gde Sava devojaštvo svoje okončava
i svog se imena u braku odriče,
padajuć’ u zagrljaj voljenog Dunava…
Kao plod ljubavi, jedan grad tu niče!

Oboje ga nežno, roditeljski, grle
i miluju ga, i hrane i poje,
a onda, žurno, Crnom moru hrle,
kad završe obaveze, roditeljske, svoje.

U podnožju Avale, što se nebu diže,
sve više, da bude oblacima bliže,
dok zelena odora do vode joj pada…

Crveni krovovi krase njene skute,
prelazeći Savu, u polja, što žute
i nešto malo zelenih livada.

Boemi Beograd i slave i hvale,
mnoge su mu žene svoju ljubav dale…
Priča o njemu celim svetom kruži.

U njega se mnogi, sa svih strana, sliše.
Trče u njega, noge polomiše…
Nikog ne odbija, svakom ruku pruži

i druži se s njima sve do rane zore,
dok mu svi, u krilu, redom, ne pospiju,
pošto se od pesme i druženja smore…
U njegovom krilu slatke snove sniju.

Gledam dugo. Stvarno, nikog ne odbija,
pa dođoh i videh… i ostadoh i ja!