Гризе ме савјест што сам жив,
стид ме је оних што погинуше.
К’о да сам, лично, због тога крив,
боли ме што се дјеч’је наде руше.

Ви сте, сирочићи, дјеца херојима,
презриво у очи погледајте свима,
јер би незахвални, и ја међу њима,
пред вашим се требали стидјет’ очевима.

Подигните чела, дјецо бесмртника,
јер они су вама оставили славу.
Многи им се нећете ни сјећати лика,
али су им дјела у незабораву.

Сваког, ко се може човјеком назвати,
к’о нож ће ваши погледи да боду.
Требао би рећи, онај ко се врати,
вашим очевима хвала за слободу.