Од када Каирос са земље оде,
неста радости са свјетла дана,
на дуго одлетјеше роде
и зачу се грактање врана.

Из црног неба, црне кише
створише бујице најгорих зала,
које све добро потопише
у мутним ријекама стрмих обала.

Још увијек траје то вријеме безнађа,
Содоме и Гоморе су на све стране.
Данима се сунце не рађа
и ништа не слути да ће да сване.

Ал’ васкрснуће, опет, једног дана
одавно уснули врлина и срећа
и би’ће опет дјеца насмијана
у безбрижној игри сред поља од цвијећа,

јер ни једна киша не траје довијека,
и најгорој олуји некад дође крај,
па већина, ипак, ведар дан дочека
који красе цвркут птица, сунца сјај…