У свитај зоре, мисли ми се боре:
којом ћу првом да започнем дан.
Побједи она – да се кренем горе,
до села, па да сав дан одмарам.

Тако и одлучих, не прође дуго,
да само посматрам, сједећи до ноћи,
беспослен, шта бих и радио друго,
већ да гледам како вријеме ће ми проћи.

И сједох ускоро у хлад старе брезе,
гледајућ’ са смјешком поља у подножју
и пјевушећ’ неку пјесмицу без везе,
посматрах перфектну креацију Бож’ју.

На небу бонаца, к’о у мојој души,
док живице граде тепихе пољана,
млада жетелица у њиви пјевуши,
носталгичним тоном, зове свог драгана.

Дође послије подне. Сунце пође доле,
према врху брда препуног воћњака,
чије сјенке кренуше низ ливаде голе,
постајући дужом, сваким сатом, свака.

И сутон дође… Небо зацрвени.
Постају све блијеђе сјене јабланова.
Паде први сумрак, по земљи и мени,
доносећи сате спавања и снова.

Потпуно затамни и дан сасвим мину,
на небу златна прскалица плану,
тек цврчака пјесма ремети тишину,
сова се већ спрема да заузме грану.

И баш кад помислих да је вријеме поћи:
Довољно сам добио од овога дана,
схватих да неко радује се ноћи:
Шта ту тражи… жена, као извајана…!?

Стојиш, непомична, мјесец те одаје.
Гледам, Боже, жива статуа Венере.
Знам, гдје год кренеш, мамиш уздисаје.
Кога ли ти чекаш, уз какве намјере…?

Нисам ни слутио да ћу тебе срести,
на таквом мјесту, у то доба ноћи…?
Али не, нећу ти надања помести…
К’о да те не видим, нечујно ћу проћи.

Да ме, случајно, не види, онај ком се надаш,
промаћи ћу поред, као сјена само.
Ни ти немој у мене ни да погледаш,
да не би посумњао да се добро знамо.