На свом путу стамен стојим,
свјестан шта ми судба спрема.
Зар нестанка да се бојим,
да сам ништа, да ме нема…!?

Идем путем свог прауточишта,
спасоносне, вјечите празнине.
Једно желим, ако желим ишта,
милозвучну музику тишине.

Нема краја, ни почетка,
живот тек је путовање.
Свак’ је предак неког претка:
душе станишта мјењање.

Све што живи, што се миче,
у тај закон се уклапа,
из једнога то све ниче
и све се у једно стапа.