Поноћ, сред сабласног кварта,
улице загрљене с тамом.
Ја, као Хесеов Сидарта,
још тражим срећу у себи самом.

У јазбинама све су већ звијери,
што су ми пред Богом браћа,
од страха и ваздух трепери,
а моја нога смјело корача.

Мене не плаши ноћна тмина.
Тишина мојој души годи,
а, ако ми је смрт судбина,
ево, нека се сад догоди.

Свјетлост нас смрти неће спасти,
звијезде су, већ, све записале.
Воде нас путем до пропасти
силе што су нам живот дале.

Залуд нам дивље отимање,
снажна нас рука путем води,
залуд нам оружје, новац, знање,…
са нама јачи руководи.