У једној запуштеној башти,
окруженој шумом,
по читав дан је весело пјевао
један млади славуј.

Једнога дана,
његову пажњу привуче
један, тек процвјетали, пупољак руже,
која је у башти расла.

Славуја је љепота тог пупољка
сваки дан опчињавала све више и више
и он је почео да сво вријеме
проводи поред те,
послије кратког времена,
већ, у пуној љепоти, расцвјетале руже,
да би, ускоро, опијен њеном љепотом,
сваку своју пјесму
посвећивао само њој.

Читава околина је одјекивала
од његове заљубљене пјесме,
све док, једнога дана,
ружа није почела да вене.

Несвјестан ружине праве природе,
славуј је почео да вене заједно с њом.
Његова пјесма је постајала
све тужнија и тужнија,
да би, на крају, потпуно заћутао.
Још кратко вријеме је туговао,
а онда, од туге и угинуо.

Ружа, чим јој тај цвијет отпаде,
пусти нови пупољак
који ће измамити пјесму
неког новог славуја.