Када би се некако могли вратити у Европу у вријеме између првога вијека Старе и првога вијека Нове ере, затекли бисмо Словене како живе као у правом рају. Сви становници континента су говорили истим језиком – језиком њихових предака, вјерујући у једнога Бога, у кога су вјеровали и њихови преци. Путовали су, слободно, својом непрегледном територијом без граница, обасјани својим слављеним симболом – сунцем.

Пошто је земља била сматрана светињом која је припадала самом Богу, она се није могла посједовати, њоме се није могло трговати – није се могла купити или продати, јер би то значило скрнављење њене свете природе. Како су живјели у миру, људи су слободно путовали, постављајући логор, градећи куће, или формирајући нову племенску територију, гдје год би им се чинило да је подручје било погодно за те сврхе. Када би, међутим, пронашли боље ловиште, или плоднију земљу, они би се једноставно премјестили, остављајући своју дотадашњу територију слободном за било кога другог Европљанина, који би поштовао иста правила. Исти закон је важио и за руднике и ријечна, језерска или приморска насеља.

За разлику од данашњих дана, регион није зависио од трго вине. Интелигентни и неустрашиви ратници су једноставно изводили ратне походе на сусједне континенте, узимајући све што би им требало, обогаћујући тако бројне ризнице своје домовине. Пошто је у ишрани преовлађивало месо, стока је сматрана најважнијим благом, па су се тако током цијеле године могли видјети сточари, који би се кретали, било на југ, током хладних зимских мјесеци, било на сјевер, у прољеће, када би сунчеви зраци почели да боје поља сјевера у зелено…