У повеликој соби препуној старих књига и ритуалних маски, бодежа, стријела и других свакојаких предмета из племена Нове Гвинеје, све је одисало старином и мистиком и рекло би се да у ту прос торију нико није крочио већ годинама, док се иза стола претрпаног гомилама немарно наслаганих високих хрпа папира изненада не би помјерила прилика дугокосог Вилијама Чарлса, на чијем је лицу дугогодишњи боравак на сунцу, вјетру и киши оставио неизбрисив траг. Стари антрополог је већ неколико година, када би налазио времена између осталих обавеза које дужност кустоса музеја налаже, на компјутерске дискове пребацивао биљешке са својих истраживачких похода, из времена док је Нова Гвинеја била сав његов свијет а тамошњи урођеници његово једино друштво.

Билу, како су га блиски пријатељи звали, би се често отео уздах када би на старим фотографијама угледао позната лица, која немају никакве везе са модерним свијетом и чији би изглед, посебно оних под маскама, спремних за учествовање у разним ритуалима, вјероватно уплашио већину неутралних посматрача. Он на тим лици ма није примјећивао ратничке боје, нити дуге вепрове кљове које су им штрчале из ноздрва, са сврхом да ратнику дају што страшнији изглед. Та лица су у њему будила најљепше успомене, када му се живот састојао само од авантура, које би другима ледиле крв у жилама а он је у њима видио само чари откривања нечега потпуно непознатог култура и обичаја за које је мало њих и чуло, а и они који јесу, углавном сматрају да су све те приче само плод нечије маште.

Занемарив је број оних који знају да је канибализам у Новој Гвинеји био нормална ствар до само мало више од стотињак годи на уназад, а да је до седамдесетих година деветнаестог вијека мали број оних, који су имали ту несрећу да им се бродови насучу на гребене око Нове Гвинеје или Соломонских Острва, имао прилику да преживи и донесе причу из пређела гдје је, како рече један мисионар, човјек ишао руку под руку са ђаволом. Појам милости према било коме, ко није био члан племена, није постојао, а припадници другог племена или било који странац, уопште, сматрани су погодним само за храну или ритуалну жртву. Међутим, главни разлози тамошњих ратова су били политичке природе борба за превласт.

Походи главосјеча на друга села су били изузетно важна активност мушких чланова племена јер је снага и репутација заједнице зависила од успјеха оваквих подухвата. Припреме за такве акције су трајале данима, а понекад и седмицама. У региону ријеке Сипик они би у неким случајевима приносили и људске жртве, по завршетку градње новог ратног кануа, бубња или ритуалне куће мушкараца. Прије напада на непријатељско село, добро би се наоружали, а када би чамци били спремни, изводио се ритуал у коме се прорицало да ли ће поход бити успјешан или не. По повратку би се, ако је поход био успјешан, главе непријатеља приносиле као жртве духовима предака, који су, по њиховом вјеровању, обитавали у изрезбареним фигурама са људским или неким животињским ликом. Знајући какво је непријатељство владало између тамошњих племена и узимајући у обзир величину територије, није тешко шватити због чега у Новој Гвинеји, која има само око 5 милиона становника постоји чак око 750 језика.

Морала су проћи десетљећа колонијалне власти, за које су вријеме многи мисионари и државни службеници изгубили животе, да би канибализам и походи главосјеча, који су хиљадама година били дио религије, традиције и културе, били забрањени и, барем званично, искоријењени. Наравно, као и увијек, кроз историју, било гдје у свијету, људи су се тешко одрицали своје традиције и њихов морал ни послије колонизације није могао бити брзо измјењен. Многи од племенских ритуала и обичаја су се задржали и до данашњих дана, иако хришћанска црква покушава да затре све трагове старог вјеровања. Бил се, напротив, борио за очување прастаре традиције, која је изумирала, при томе добро водећи рачуна о својој глави…