Кад оно, ономад, Русија зарати
против Јапана, тад и Црна Гора,
к’о савезник Русије, природно, схвати
да свој допринос сама дати мора.

Следбеници славног Косовскога мита
и чувари Српства кроз тешка времена…
Кад се брани понос, ништа се не пита,
сви спремно стављају пушке на рамена.

Међу њима Лексо, Алекса Саичић,
који не изазва пажњу баш ничију…
К’о само још један црногорски тић,
с много исто храбрих, крену за Русију.

Тамо их чекаше јунаци, и већи,
Козаци, за које рат је живот цели,
а на другој страни…? Довољно је рећи,
да су пола Кине били заузели!

Понос целе Азије, страшни Самураји,
који у срамоти сами себи суде.
Такав кодекс части, такви обичаји…
Као да спадају у неке надљуде.

Страшно је плашљивом чак и замислити
борбу Самураја и славних Козака…
Имат’ такве борце може само снити,
осим ове две, друга војска свака.

Међу њима нема слабог, кукавице…,
Сабља о сабљу… на све стране сева!
Оштре им обрве и смркнуто лице…
Сваки у бој спремно, нико не оклева!

Пушке и мачеви, сабље и катане,
севају… и дају тон и светло сцени,
а као резултат, крв је на све стране,
па се од ње земља скоро сва црвени.

Секу се тако док се не уморе
и разиђу се тек у смирај дана,
када рањенике носе у таборе.
Примирја се тада држи свака страна.

У том витешком, мушком такмичењу,
где се не осети ни ситни трун страха,
надметање дуго у одлучности и хтењу,
док сви од те борбе не остану без даха.

Нико не погази дату реч витешку.
Кадa је примирје, стварно поштује се.
Нико да покуша трик, направи грешку,
да срам свом народу, вечити, донесе.

Током примирја, таквог, једнога дана,
док војска, заслужен, одмор свој ужива,
изјаха Самурај, понос свог Јапана,
поче да на мегдан Русе изазива.

Погледали су га Руси само кратко,
а онда их се одмах више јави,
али нико тако, као Лексо, слатко,
а и био му је стварно такмац прави.

Јесу Самураји у Азији славни
и код Азијата одмах страх пробуде,
ал’ јунаци беху Лекси преци давни…
Не постоји страх, за њему сличне људе.

Од српске крви и српскије’ гена,
растао на врх црногорских брда.
Да се боји битке…? Па код њих, ни жена,
не би се предала док јој и прст мрда.

Изиђе Лексо, к’о да на пир иде,
а не да мегдан са витезом дели,
а и имали су стварно шта да виде
батаљони, обе, силне војске, цели.

Под црним крзном, као орлушина,
срете га Самурај, навик’о да плаши,
али за страх не зна крв, српска, Лексина,
и са горим бише битке преци наши.

Када се витешки оба поклонише,
један другом, дужну, почаст да одају,
кренуше у битку, па се сударише.
Туку, измичу се, већ дуго не стају…

И када год се у жару сукобе
и када мачева крене тешка звека,
настане стрепња; мук у војске обе!
Једна ће изгубит’ најбољег човека.

Трајаше дуго, секли су се тако,
да бој исцрпи чак и посматраче,
кад Лексо нападе, био се примак’о
Самурају сасвим. Овај се измаче

и брзином муње изви се катана,
нађе пут ка лицу и крв се појави,
али не уздрма момка из Берана.
Започети напад он само настави

и завитла сабљом, која нађе мету.
Самураја посла његовим прецима.
Показа Јапанцима и целоме свету
да на свету нема борца к’о Србина!