Где Сава девојаштво своје окончава
и свог се имена у браку одриче,
падајућ’ у загрљај вољеног Дунава…
Као плод љубави, један град ту ниче!

Обojе га нежно, родитељски, грле
и милују га, и хране и поје,
а онда, журно, Црном мору хрле,
кад заврше обавезе, родитељске, своје.

У подножју Авале, што се небу диже,
све више, да буде облацима ближе,
док зелена одора до воде јој пада…

Црвени кровови красе њене скуте,
прелазећи Саву, у поља, што жуте
и нешто мало зелених ливада.

Боеми Београд и славе и хвале,
многе су му жене своју љубав дале…
Прича о њему целим светом кружи.

У њега се многи, са свих страна, слише.
Tрче у њега, ноге поломише…
Никог не одбија, сваком руку пружи

и дружи се с њима све до ране зоре,
док му сви, у крилу, редом, не поспију,
пошто се од песме и дружења сморе…
У његовом крилу слатке снове снију.

Гледам дуго. Стварно, никог не одбија,
па дођох и видех… и остадох и ја!