Буенос Аирес, Аргентина,
место је где се све одвило,
а да не беше тог Србина,
ни правде за децу не би било.

Павелић ту се вешто крио
и вешто су га баш чували,
стално је на другом месту био,
али су Срби све сазнали.

Сазнавши где се крвник крије,
Благоје своју дужност је знао.
Пропустит’ прилику могао није,
лично је Богу заклетву дао:

– Е’, наћи ћу га, осветит’ децу,
жене, све старе и нејаке.
Кунем се Богу и своме свецу,
плати’ће за све пуне раке.

Да ми је рођеног убио брата
у мушкој борби један на један,
то се к’о часна борба прихвата
и не бих освете био жедан,

ал’ ножем ићи на везане,
на јадну децу, или жене….
Нек’ тако пред мене сада стане…
Неће се начекат’, ето мене!

И пође лов на враж’јег слугу,
који се сада у страху крио,
а Благоју и његовом другу,
тај лов је права забава био.

Сазнаше где је и пратише га,
нису га испуштали са ока.
Вребаше прилику, праву њих два,
да то ураде без сведока.

Павелић није знао да је у мрежи
не једног, већ два паука,
а и да је покушао да бежи,
спустила би се на њега рука.

Правда је спора, не жури јој се,
ал’ једног дана ипак одлучи
да крвник плати за злочине
и да се добро, баш, намучи.

И појави се, у лику баш Благоја,
који се пред крвником само створи
и на трен га само погледа:
– Ево ти Србина!, Сад се бори!

Када га виде, крвник се следи,
не могавши да верује.
Укрстише им се погледи,
српску му мајку пође да псује

и пође бежат’ истог трена,
није се више јуначио.
Можда би храбрија била и жена.
Војник зла страх сад није крио.

Упозна тада осећање
те деце којој је крвник био,
није се плашио од њих мање…
Дал’ им се лица тад сетио?

Сигурно јесте следећег трена,
када га куршум први погоди,
па паде тела избушена.
Осети да смрт га за руку води…

Али стрпљиво је смрт чекала,
месецима је крај њега била,
да би му ноћи к’о вечност дала,
да види како су деца патила,

да сваког деч’јег лица се сети
и бола што мајкама је дао…
Те страшне море ће понети
на пут свој вечни, у Пакао.

Вукао се по болницама
и будио се ноћу, у зноју,
борећи се са ранама
и копнио је у неспокоју.

Није му било лако мрети,
болнице, једна иза друге…
Да сваког злочина се сети,
Бог му је дао ноћи дуге.

Аргентина, па онда Чиле,
па у Европу, до Шпаније,
да би му ближе слике биле,
којима побећи могао није.

И сваке ноћи тешке море,
сати се претворише у месеце
и са сваким сном слике горе:
крв и ране, и очи деце…

Те слике из оног доба,
када је био војник страве,
испратиле су га до гроба,
а и сада му друштво праве.