Словом и бројем: триста три Србина,
против око две-три хиљаде Турака.
Постаде славно место Чокешина.
Ту се одиграла краљица битака!

Хиљаду осамсто четврта година.
Цела се Србија на устанак дигла.
Турци још између шабачких зидина,
а српска војска за опсаду стигла.

За Србе је нормално да се храбро боре
и да не узмичу када их је мање,
ал’ за Турке није…, а све им је горе:
Не стиже им још из Босне појачање.

У Босни се јесу Турци окупили.
Боје се и не знајућ’ шта их тамо чека.
Чекају их славни Српски Термопили!
Многе неће видет’ више Дрина река.

На српској страни јунак до јунака!
Воде их Недићи, понос Осечине…
Такви се не боје крвавих битака,
срце их води тамо где се гине…

А шта више рећи о тим Недићима,
о којима се већ надалеко знало…
Још им баба Неда била знана свима.
Убила Турчина. Јел’ од жене мало…!?

…Стигоше Турци. Пале манастир,
Чокешину, која памти многа лета.
У дивљој дреци, праве зверски пир.
Што је то светиња, ништа им не смета.

То их још весели, тиме се соколе.
К’о да ни за Бога вишњега не хају,
‘место да се Богу и свецима моле,
да им своју милост, да преживе, дају.

У том дивљем трансу, наставише даље,
право Недићима и њиховој чети,
као да их судба одмах казни шаље…
Ту ће им већини животе узети.

Храбре се музиком, бију таламбаси…,
хоће да кажу: ничег се не боје,
али их храброст истинска не краси,
кад иду на страшне противнике своје,

док су код Недића, к’о вук, љути, сваки…
Њима не треба музика ни дрека!
Они су истински и храбри и јаки,
јер код њих нема слабога човека.

Ударише Турци. Преста песма свака.
Наста бежанија, од метака кише!
Падоше многи од првих метака
и нико није запевао више!

Како једни беже, други их враћају…
Храбре их да крену, али не за дуго.
Недићеви далеко одмаћи не дају,
косе Турке редом…, а и шта би друго.

Мало, по мало… све мање Турака,
али и Срба, нажалост, све мање,
а баш им је потребна цела глава свака,
како би спречили турско надирање,

јер Турци могу многе прежалити,
пошто их има довољно да гину.
Нек погине хиљаду, опет ће их бити
да могу угрозит’ јуначку дружину.

Како време иде, обе војске мање…
Турци свуда леже: мртви и рањени.
Ножин-ага пада већ у очајање,
али су и Срби сасвим ослабљени.

Неста им џебане, мало је метака,
а Турцима стиже појачање ново,
док код Срба пушка скоро празна свака,
ал’ је пуно храбрости срце Србиново.

С оним што имају и колико их је,
у последњи јуриш на Турке кренуше,
јер се Србин бори док му срце бије…
Борише се храбро док се пушке чуше!

Два брата Недића, израњeних ногу,
леђ’ма наслоњени један на другога,
пуцају на Турке, док дисати могу,
да се к’о јунаци преселе код Бога.

Још су се неко време пуцњи чули…
Сабљама су тукли све теже и теже…,
све док баш сви нису, храбро, изгинули.
Ал’ нико не изда, нико не побеже!

Оно мало Турака, што су преостали,
није Шапцу било од помоћи неке.
Сретни што су, некако, главе сачували,
побегоше назад преко Дрине реке.

Они побегоше са својом срамотом,
Бог им, да је носе, и сачува главу,
а Недићи спремно платише животом,
да Србин сачува свој понос и славу.