Црногорска браћо свијетло васкрснусте,
а било се чинило: више нисте живи…
Још јуче сте били само слуге пусте,
а данас, већ, цијело Србство вам се диви

и у вас гледа, к’о у свјетлост праву
и као у наду за нову побједу.
Кроз вас цијело Србство подигло је главу,
поноси се вама, у сваком погледу,

јер кроз вас засја искра непокора
и искра спремности борбе за слободу:
да поносан никад робоват’ не мора,
него ће тиране натјерат’ да оду.

Ви сте, све, срушили наде туђинове,
да подијели браћу, коју до сад није,
и срушисте сте, ево, свих душмана снове,
да раставе Црну Гору од Србије.

Џаба привремене царине, границе,
џаба и вијековни планови Запада,
џаба малобројни жбири, издајице…
Србство се диже јаче но икада!

и никада више неће иком дати
да од Срба прави људе без коријена,
којима ће чак и цркве отимати…
Ви сте пред њих стали, стамени к’о стијена!,

показујућ’ свима да Србство већ јача,
до те мјере да се ничега не боји
и да се не цијепа, већ се Србству враћа
чак мухамеданац и католик који,

што сазнаше имена својије’ предака,
па им се сад Србству тешко вратит’ није,
а нама је важна србска глава свака,
што се врати крилу Србства и Србије.