Хиљаду сто шездест и осма година.
На острву Рујно Видовдан се слави.
Јун је: радост, граја… Погледат’ милина!,
Ал’ тад гост се, незван, ниоткуд појави.

Уђоше у град, неочекивано,
са бискупом својим, Абсалоном, Данци,
чије име Србима беше добро знано:
већ су им Крсташи дуго били знанци.

Балтиком већ дуго беху крстарили,
продајући Србима нову, Римску веру,
ал’ Ранићи верни прецима су били.
Знали су за праву туђинца намеру:

Да их од предака том вером одвоји
и тако их лиши њихове помоћи.
Како би под туђином могли бити своји…!?
Нису путем издаје рода могли поћи!

Ал’ Крсташи нису имали стрпљења,
више да се служе само триковима.
Видећ’, племе Ранићи веру да не мења,
пошто и овако доста среће има,

па не види разлога да туђинца слуша,
а да због њих предака својих се одричу,
јер су знали: преци крв су им и душа.
Глупошћу су сматрали туђинаца причу.

– Ви тражите од нас да се одрекнемо,
праисконске вере сопствених предака.
Ви, што лажи гледате и преваре, немо…!
Ви, које красе нечаст и зла свака…!

Ви немате срца, доброте, поштења…
Знате ви да свађа из поделе ниче!
Када једно племе своју веру мења,
оно се предака и браће одриче.

Текло је то тако, дуго вековима…
Саксонци и Данци дуго су чекали
да продају своју веру Ранићима,
али се са Рујна Срби нису дали.

Папа је притиск’о: – Не чекамо више!
И све се то деси баш тог Видовдана,
када се за славу Срби окупише:
дођоше Крсташи многи са свих страна,

пођоше да руше сам кип Световида,
који симболише свевидећег Бога,
који све то види и који свет вида,
нисте никад видели бестиђа таквога:

да вам људи дођу, к’о гости, на славу,
ви их дочекате, да их почастите,
а они вам покажу своју нарав праву:
Лудост безумника, злобу конвертите…

– Па ако је моћан, нека се сам брани…
Видите, од вашег, да Бог наш је јачи
Срби су гледали, к’о хипнотисани,
како гости долазе као освајачи.

Саксонци и Данци, српски конвертити,
што су Световиду жртве приносили,
к’о би веровао данас ће рушити,
оног коме су се веков’ма молили…

Дођоше ускоро и мисионари.
Ранићи их тераше, али опет дођу…
Срби се држаше све док лисци стари,
Римљани, не купише њиховога вођу.

…Преко пута Рујна, ускоро, у Стрели,
никоше огромне, страшне катедрале.
Тако су Крсташи страх унети хтели
у оне роду верне преостале.

И тако, од тога, давног, Видовдана,
па преко Косова, до овог времена,
душман увек напада Србе тога дана.
Је л’ лекција више једном научена!?