У неким земљама херој се рађа
једном у вијековима.
Код Срба, то се редовно догађа.
Сваки рат своје има!

Такви се људи просто роде,
роду да служе само
и, тек кад нам такав оде,
о њему пјесме пјевамо.

Кроз српске битке, славне, крваве…
за многе јунаке се знало,
али, ко он, вриједних славе,
било је сигурно мало.

К’о епски јунак што у би’ци страда,
какав се ријетко среће…,
наочит двометраш, права громада…
А срце му: још веће!

Познат к’о Саша, Србин, Апис…
Први у сваком боју!
Ова је пјесма кратки запис,
о правом, правцатом хероју.

Многи су за одлазак у бој
имали неке мотиве,
он спадаше у оних сој,
који за битку живе.

Oд прве битке, срце му лавље,
на само чело стаде.
За Српство: младост, живот и здравље
без оклијевања даде.

У сусрет смрти, к’о на утакмицу…
К’о да је живио зато…
Поносно, слатко, с осмјехом на лицу…
Јунаштво од Бога му дато!

Био је од оних што се боје,
само срамоте, стида…
У одбрану Српства желио је
да живот свој узида.

Када му многе страшне битке,
челично, здравље узеше,
ријечи му осташе пркосне, бритке…
и очи, што се смијеше…

На бојном пољу и даље оста,
пође чуда да ствара…
Иконописац врстан поста
и чаробњак рачунара.

Он је, сво вријеме, Српству дав’о
колико може и зна,
до самог краја, је покушав’о
да роду што више да.

Проводио је у борби дане,
у пркосу и у жељи
да усправан до краја остане,
да не умре у постељи.

И тако… мислећи до задњег дана
да премало Српству је дао,
оде наш јунак од мегдана.
Није у постељу пао!

Сале је Говорио: “Кроз све битке, од Јеврејског гробља у Сарајеву, Митровданских офанзива у Херцеговини, до ‘Пакла Кошара’ на Косову, једина жеља ми је била само да узидам свој живот у слободу Српства… Ја и моја група у сваку акцију смо ишли са пјесмом:

Христе Боже распети и свети,
Српска земља кроз облаке лети.
Лети преко небеских висина,
Крила су јој Морава и Дрина.

Збогом први нерођени сине,
Збогом ружо, збогом рузмарине.
Збогом лето, јесени и зимо,
Одлазимо да се не вратимо.

На три свето и на три саставно,
Одлазимо на Косово равно.
Одлазимо на суђено место
Збогом мајко, сестро и невесто.

Збогом први нерођени сине,
Збогом ружо, збогом рузмарине.
Збогом лето, јесени и зимо.
Одлазимо да се не вратимо.

Кад је драга да одлазим чула,
За ревер ми невен заденула.

Збогом први нерођени сине,
Збогом ружо, збогом рузмарине.
Збогом лето, јесени и зимо.
Одлазимо да се не вратимо…

…и то је било оно што смо стварно и мислили и осјећали – у сваку битку смо ишли као у свети рат, без икаквог страха, спремни да у сваком тренутку положимо своје животе на олтар битке за слободу отаџбине”.

У Требињу, подно Леотара,
Требишњица што га украшава,
гдје се морски вјетар с планинским судара…
Ту војвода Саша сном вјечнијем спава.