На брду Чегару, ту, надомак Ниша,
одлучна се битка за Србију била.
Срби под паљбом, меци као киша…
На њих ударила несразмерна сила!

Један за другим, талас од Турака,
удара, ал’ сваки о Србе се слама.
Одавно крвава, србска сабља свака,
али нови Турци стижу у масама.

Синђелић у рову, са мало својије’,
храбро част своју и свих Срба брани.
Још се љуто бије, предао се није,
али време није на његовој страни…

Како иду сати, Срба је све мање,
а помоћ не може ни од куда доћи…
Турци већ пред ровом. Наста право клање!
Види: Победити Срби неће моћи…

Осим…?, ако битку не одлучи жртва!?
Одлука је била лака за јунака!
Можда ће њега да однесу мртва,
ал’ ће са њим поћи хиљаде Турака!

– Нека се спасава, ко може и хоће!,
викну својим, наде кад не виде више,
па баруту ближе примицат’ се поче…
У том се и Турци њему приближише.

Са свих страна почеше у ров ускакати.
Сам је. Сви путеви сад ка њему воде.
– Сад ће вам Синђелић прави дочек дати!
Опали у барут. У легенду оде!

Шест хиљада Турака тад на Чегру паде.
Од једног хероја? Па зар треба више…?
За будућност Србима прави пример даде,
а други га после, к’о Тепић…, следише!