149 Карађорђевих звезда са мачевима,
6 руских Крстова Светог Ђорђа и 10 француских Легија части…!
Која то земља на свету тако одликован пук има
и дал’ има војске на свету да пред њим неће на колена пасти…?

Када би га угледали Бугари пред собом само,
претрнули би од страха и наст’о би прави мук,
јер су знали да се пред њим непријатељ сваки слам’о.
У страху би бежат’ стали: – Беж’…! Гвоздени! Луди пук…!

А ко беху ти јунаци, што светлају србско лице,
којим цели свет се диви и коме се свако клања?
Сви јунаци Пусте Реке, див-хероји из Топлице
и херојска браћа им из Јабланице и Заплања!

Гвоздени би пук се слао где је било баш најтеже,
где се мора освојити и где нема повлачења,
кад изгледа безнадежно, непријатељ обруч стеже…
Тад у огањ живи крену, преко стења и камења!,

не бојећ’ се страшног боја, смрти смејућ’ се у лице,
кроз крв, једни преко других, будећ’ страх на другој страни:
џаба гнезда митраљеска, иза бодљикаве жице,
када према вама јурну разјарени Топличани.

У тим страшним јуришима, сламали су бројне чете,
к’о ураган какав, рушећ’ испред себе све препреке,
спремно јурећ’ на топове, на пушке и бајонете:
орући пред собом поља, прескачући брда, реке…

К’о у трансу, ил’ хипнози…, рушили су и сламали,
дајућ’ себе за потомство, семе славе су сејали,
колико их храбро паде, кол’ко су живота дали,
нису пажњу обраћали, јер су важност жртве знали.

Нико није оклевао, када треба живот дати
(Знали су да могу пасти, увек када битку бију),
нико није помислио како главу сачувати,
кад одлучни бој се бије за род србски и Србију.

Храбра чета див-јунака легенду херојства скова,
светлајући образ Србства, проносећ’ му светом славу
и када те пут нанесе кроз та гнезда соколова,
поклони се том јунаштву и понизно спусти главу

када прођеш кроз пределе Пусте реке и Заплања,
Јабланице и Топлице, поноси се Србин што си,
ал’ и дужну пошту одај том пределу, због страдања,
јер ту свака кућа жртвом и јунаком се поноси!