Седамдест шеста – седма, већ ти тече…
Будиш се у зноју… Кошмарне ти ноћи!
Логораша духови дођу свако вече,
у твоје снове… Ноћ ти никад проћи…!

Сваки дан живота, к’о казна најгора…
Нема смијеха, радости, било какве наде…
Обично са смрћу и спас доћи мора,
али не за оне што зло само раде.

Мислио си могу се убијати дјеца,
жене и немоћни, старци и старице,
да се гркљан реже и глава одсјеца…,
док угашен поглед гледа те у лице,

те да је довољно спалити им кости,
или их у земљу негдје закопати,
па ће, крвник, фратар, гријехе да опрости,
а тиме ће и Бог опрост души дати.

Мислио си они, од тебе још гори,
који за покоље благослова дају,
могу души крвничкој дати да одмори,
чим крвави пос’о приведе се крају.

Ниси знао да, зла, посијано сјеме
даје, горке, гријеха и страха плодове,
који сазријевају за кратко вријеме
и воде у тешке и кошмарне снове,

јер шта посијемо, то ћемо пожњати,
добијемо само то што зарадимо…
А шта би се теби, друго, могло дати,
кад си само сјеме страха и зла им’о…?