Дјецо Козаре, свети мученици,
страдали сте што сте дјеца од јунака.
Нису смјели на ваше очеве, у би’ци,
него су тражили стара ил’ нејака,

преко дјеце њихове да се јачим свете,
јер их због њих презиру и дјеца и жене.
Понос лава не могу никад да осјете,
носе кукавичку крв. Гене хијене.

Без те срамне параде бестиђа и јада,
колико су кукавни никад не би знали.
Скривали су своје лице све до тада,
кад су цијелом свијету праву слику дали.

Због истине, жртве ви постасте свете:
да се биједне хуље на свјетлост доведу,
и да их из свијета цијелога примјете:
Да сви кукавичлук виде тај и биједу.

Прљав им образ и црна им срећа,
к’о губавци међу поносним људима…
Да их се свак’ гади…, има л’ казна већа!?
И да л’ од презира горе казне има?

Они пропадоше, ви се посветисте,
њима вечна мора, вама мир вечити,
они сви у греху, а ви душе чисте…
То ће вечни пример зла и добра бити.