Он, Тарас Буљба нашег времена,
оде несломљен, к’о пример другим,
храбар и стамен као стена,
очеличен биткама дугим,

до задњег даха вичући: “Браћо!
За руску мајку! Не престајте…!
Нисам се пера због себе лаћ’о…
И ви млађима пример дајте,

не ради себе, већ унука.
да они мање од нас пате.
Биће вам лакша ваша мука
ако бар деци наду дате…”

Није се борио за Русе само,
већ и за Србе и све Словене.
Духовна громада, сви га знамо,
пример и за вас и за мене.

Говорио је шта је хтео,
јер знао је шта је право,
што нико други није смео,
другима пример храбрости дав’о,

да нова руска поколења
дигнуте главе кроз живот иду,
јер ту је кључ руског спасења,
а не у страху и у стиду.

Мало је таквих великана
да их не сломи никаква сила.
Козачко срце наших дана,
таквих је мало мајка родила.

Русија хвали се синовима,
који су сви бољи од бољега,
ал’ колико их ко Иљу има…?
И да л’ се огрешила о њега…?

Неки су били храбри, паметни,
војсковође, сликари, писци…,
ал’ су од мајке рођени сретни,
или су били лукави лисци,

па им је мајка сву пажњу дала
и са њима се поносила,
а Иљу није ни гледала…
Чак га ни свесна није била!

А он је, к’о какав син у бајци,
на породицу само мислио:
Како што више дати мајци,
да би је срећном учинио

и служио је упорно, ћутке,
никад се није пожалио,
ни у најтеже, болне тренутке,
кад би у ћошак гурнут био.

А најболнији су били трену’ци,
када је туђу децу гледала,
боље већ свога сина у муци.
Њему би узела, а њима дала.

Он се хранио вером и надом,
родољубљем и митовима.
Њима је хранио и браћу, крадом,
да их преносе док Руса има.

И проживе Иља свој живот цели,
служећи мајци и теби Боже,
а мајка ни да му поглед бар удели,
па да је мајком звати може.

Русијо, дал’ бар сад видиш сина,
који ти посвети живот цео?
Нек кане суза, бар, мајчина,
за сином што ју је баш волео!