Небеска војска небескога кнеза
Србе и Србију држе у животу,
они су нам стална с небесима веза,
они нас воде кроз сваку голготу.

Они су земаљско за небеско дали,
за нас, кроз битку, дали жртву Богу,
и у оба света заувек остали,
да Србима вечно пример дават’ могу,

да нема границе између два света,
да је стара слава и данас у јави,
да срамотом вечна направи се штета,
која се не може више да исправи.

Косово истиче храброст и издају.
Једно јасно слави, а другом се руга.
Лазар и Обилић пример части дају,
Бранковић издаје и брата и друга…

А шта бисмо били без Косовског мита,
да нам они нису прави пример дали…!?
Кад времена дођу, тешка, бременита…,
да ли би к’о народ поносан опстали!?

Бил’ без Обилића и кнеза Лазара,
девет Југовића и других јунака
имали поноса, и вере и дара?
Какви бисмо били без таквих предака?

Да ли би имали поново јунака,
који гарантују изнова слободу,
или доброг песника, спортисту, ил’ ђака,
мудре људе који дају наду роду…

Кад кажемо Лазар мислимо Косово,
јер он судбу своју за Косово веза.
Он је нашу славу на Косову сков’о,
а оно је славно због славнога кнеза,

што одабра Косово за ту битку свету,
која Србе, жртвом, у небеса диже.
Награда за жртву, баш тада принету,
осећам да деци, сад рођеној, стиже.