Књиге староставне давно су причале,
оно што су мудри одавно видели
и све су нам слике шта ће бити дале,
ал’ ми у то нисмо веровати хтели.

Све што су старе књиге предвиђале
и пророци многи, магови, мудраци…,
описе што старе Веде још су дале,
ево остварују ђаволски лудаци!

Завлада зло и дође Кали Југа!,
а с њима и све што Кали Југа носи:
похлепа, неморал и зла свака друга…
Још зло земљу трује и Богу пркоси!

Ево, већ све дође! И већ се догађа…!
Тама је већ земљу скоро сву прекрила,
а искра слободе, тек мала, се рађа,
док зло је већ сасвим раширило крила.

Више се не крије у дубокој тами,
већ се показује и на светлу дана.
Шта ли га то, лукаво, на светло измами…?
Или му досади тама непрестана…?,

толико да опрез сваки заборави,
дозволивши да му сви виде недела.
У пуном се светлу потпуно објави!
Али није права битка још почела…

Бог још мирно гледа и пушта свакога
да се у свом светлу правоме покаже:
воли л’ зло ил’ добро, Ђавола ил’ Бога,
да ли му је Бож’је, ил’ Ђавоље драже.

Он никуд не жури. Пажљиво тестира.
Још прилику сваком за кајање пружа
и за своју војску војнике већ бира
и гледа како да их наоружа

и да их оклопом најбољим украси,
јер та војска мора да сво зло рашчисти,
да његове кћери и синове спаси.
Свет никада више неће бити исти!

Он је тами само пола света дао,
а и дао јој је само пола дана
и свог обећања стално се држао,
да са светлом буде смена непрестана.

Мада му је светло увек дете боље,
које се труди да оца весели,
а тама му доноси тугу и невоље,
на равне им части, свет и дан подели.

Ал’ тама, к’о тама, умажено дете,
хоће све за себе, другом не да ништа,
не мислећ’ на казне, што од оца прете,
попут умаженог каквога деришта.

Ал’ и добром оцу дође крај стрпљења,
па одлучи реду дете да научи.
Оно, безобразно, неће да се мења,
и даље отима, неће да се мучи.

Није научило да икога гледа,
нит’ да коме даје, само да узима.
Не само да пола света светлу не да,
већ би и да отме све што светло има.

Тако се рашири по читавом свету,
а све што се растегне, то постаје тање.
У жељи да прави само зло и штету,
радујућ’ се што је свуда светла мање,

није приметила да по мало пуца,
и да јој се рупе стварају на телу,
а да кроз те рупе сунце већ светлуца
и мало по мало светли земљу целу.

Ево јој је тело сасвим испуцало,
до те мере да се на комаде кида
и више није пуно јој остало,
притерало ју је светло већ до зида.

И време је било да се сви увере
да има правде и да Бога има,
да са земље сво то зло и тугу спере,
да радост завлада и смех међу свима,

да заигра срце свима у грудима
када укућане виде насмејане
и да озарена буду лица свима.
знајућ’ да су страшне пребродили дане.

Тама се још труди да уплаши кога,
да светло засени и да мрак донесе,
ал’ сад људи опет верују у Бога
и нико се више од страха не тресе,

А ви Бож’ји људи, сад добро гледајте:
Сад кад су при крају, зли ће да паниче.
Ви се уплашити том дреком не дајте,
кад, у смртном хропцу, зло почне да риче.

Почеће да млати репом и папцима,
Покушати да се за нешто ухвати,
да повуче сваког ког крај себе има.
Ви зато не смете близу њега стати.

Само не верујте да ће зло да траје,
ако верујете дајете му снагу…
Одбрајајте заједно задње откуцаје
творцу све невоље, незаситом врагу.

Јер и Бог је почео да му одбројава
задње дане. Вала, доста му је било…
Брзо ћете видети да зора свањава,
а онда да се сасвим разданило.

Тешко вам је вероват’. Још се бори тама
и сенке утвара около се вију,
ал’ будите безбрижни, јер Бог је са вама.
Вера вам је важнија сада од очију.

Те утваре не могу никог да одвуку
ко не гледа у њих, ко их игнорише.
У колу брат брата нек држи за руку
и не дајте колу да престане више.

И тад сте безбедни… Ништа вам не могу,
сто ратова, болести и најгорих зала,
све док су вам лица окренута Богу
и док вам је Кола, Славе и Гусала.

Коло таму тера, враћа стару слогу.
Гусле дозивају претке вам, јунаке,
а тада вам ништа никада не могу,
тад сте заштићени од невоље сваке.

Ваша је Слава доказ вере ваше.
Она је веза с вашим пра прецима,
који многе душмане до сад надвладаше,
а њихове крви баш у вама има.

Нек се гусле чују! Свуда, на све стране…
Тај звук који, лако, сво зло растерује.
А коло! Коло не сме да престане!
И песма нек се на све стране чује!

Нек’ свако одбраја, нека свако броји,
злу, последње дане и последње часе,
са сваким кораком. Нека се не стоји,
коло му неће дати да се спасе.

Нек’ се игра коло у свакоме селу!
(Сви играјте оно коло које знате)
Нек’ је увек младост и снага на челу,
а остали, редом, само нека прате.

Само нек’ се игра, само нек не стаје!
Нек’ се први руком за задњег ухвати.
Круг значи да живот никад не престаје:
На крају се свако на почетак врати!

У светоме кругу, што бесмртност значи,
и ви сте бесмртни и Бог је са вама.
Од сваке невоље ви сте тада јачи.
Свако зло и невољу таква слога слама.

Захваљујућ’ Колу, Гуслама и Слави,
за вас нема бриге. Без страха гледајте!
Још ће се, кратко, борба да настави,
али се ви извући из кола не дајте.

Кад се коло окреће, тад је непробојно
и све што га удари од њег’ се одбије,
јер свако је коло ко возило бојно.
Зато нек не стоји коло, нек се вије,

јер онда сте јачи од сваке тврђаве
и од било кога непробојног зида,
и какве год да силе се појаве,
коло их одбија, оно се не кида.

С вером се држите, сложно, у свом колу,
до самог сванућа, док сасвим не сване,
кад крај доћ’ ће несрећи, тами, злу и болу.
А тад слав’те у колу светле сретне дане

и нека вас коло кроз сав живот прати,
у свадби, на збору и у љутом боју.
Увек ће вам среће, ил’ храбрости дати
и преносит’ поруку целом вашем соју.

Ви ћете нестати, ал’ коло не сме стати,
морате га предати поколењу новом,
које ће га онда следећем предати,
преносећи причу о времену овом,

као и гуслама, на свачијој слави,
које ће, праћене песмом од гуслара,
кроз које се предак и свети дух јави,
да подсећа децу на времена стара,

јер трајања има док је преношења
искустава предака својим унуцима,
који су морали увек наћ’ решења,
каква год да сила била је пред њима.

Традиција предака нек вас увек прати.
И коло… Коло никад не сме стати!