Косово је вечни олтар бога Коса,
бога мртвих који вечно жртву тражи.
Космат, косу носи, косом пољем коси…
Срби су вечно на његовој стражи.

Из свог вечног храма Кос само излази,
кад задатак добије да покупи своје:
Оне што се осиле и, у дивљој снази,
кажу да се Бож’јег закона не боје,

а он само врши правду Вишњег Бога,
који кроз њег’ закон вечни показује:
добрим награђује свог слугу вернога,
а кажњава ко му се не повинује.

Дуго и стрпљиво оштри косу своју,
да се мало лоши у злу порадују,
а кад су сретни, у пуном спокоју,
његове откосе могу да зачују.

Срби су Косови вечни свештеници,
што за олтар сматрају сво његово поље,
опстају на њему у вечитој бици,
због њега на Косову бројне богомоље.

Стара ратничко-свештеничка каста,
што проноси ватру знања кроз времена,
кроз време и простор, давно некад наста:
остаде до данас неискорењена!

Од Индије старе и од Вавилона,
Асирије, Персије…, до данашњих дана,
стара знања чува и преноси она,
кроз све миленије, бројне, сачувана.