Ко с’ ово јутрос види на пољу,
ко с’ ово јутрос на пољу чује?
Не чух музику лепшу, и бољу…
К’о свемир сав да одјекује!

То косци косама Косовом косе,
и српску песму пољем проносе.
Гледа их сунце, иза косе,
и моме што дуге косе носе.

Кос птица, гласник бога Коса,
по коме се Косово зове,
весело скаче око откоса
и најављује дане нове,

дане српскога васкрсења,
јер Кос се опет на њих смилова,
због жртве нових поколења
и жртве њихових прадедова.

Све те светиње широм Косова,
све многобројне богомоље,
подизаше се увек изнова
да вишњег Бога одобровоље,

да их од самог Коса спасе,
јер му довољно крви даше,
толико крви од наше расе,
да свештеници сви посташе.

Сваки је косовски Србин свештеник,
што служи старе Богомоље,
приносећ’ веков’ма на жртвеник
све што има своје најбоље.

Он сав се живот моли и служи,
не само за Србе, већ за свет цели,
само да Косу сан продужи,
да нови ратови не би почели

и зато остаје кад је најтеже
и кад далеко свака је нада.
За Косово га дужност веже
и вера коју има и тада.

Ко ће то од нас, других, хтети…!?
То нису људи к’о ја и ти,
они су редом људи свети…
Грех је се с њима поредити!

Други су безбедни, док они горе,
страдају тешко, али трају,
за све нас молитву Богу творе …
Своје животе за Српство дају!

Што им је теже, јаче певају,
да све их боље чује нада,
а и да срећу подсећају
да је живела и ту некада.

Старе се песме свуда оре!
Певају деца, људи и жене,
док се небеса не отворе
и док се време не окрене

и чу Господ те оде њему
и одлучи да време мења,
да крај дође лошем свему
и да радост за поколења!