Нашу децу није победио НАТО,
иако је надмоћ у бројности им’о,
Албанцима слао помоћ обилато:
Бомбардов’о Србе, шпијунир’о, сним’о…

Залуд им је била и надмоћ бројчана,
Фоке и САС – овци, Гурке, саветници…
Није попустила ни за трен одбрана,
испод кише бомби у пакленој бици.

Ту се показало, да кроз сва времена,
српске мајке само рађају јунаке.
Само им се смењују битке и имена,
али поколења личе на предаке.

Мислили смо да су са Лазаром пали
сви јунаци и да ту се Српство гаси,
али су им гени у крви остали,
оних што сe рађају да се Српство спаси.

Мада скоро деца, с осамнаест лета,
носили су гене Косовских јунака,
с таквом крвљу ништа, ни младост, не смета:
ген се одмах сети крвавих битака

и само настави где је некад стао,
у новоме телу, из старог што ниче,
као да је само на тренутак пао.
Њега се ни место, ни време не тиче,

јер тела су само возила за гене,
крвљу се преносе кроз многе векове…
Зато, ти младићи, чврсти као стене,
спремно дочекаше освајаче нове.

Нападала их је страшна сила мрака,
која се на њих са свих страна слила,
ал’ ниједна сила није тако јака,
да би у Србији Србе уплашила.

Падале су бомбе, ал’ дух није пао…
Није се чуло ни куку, ни јао…
Није им за Србију гинут’ било жао.
Настављ’о је други, где је један пао!

И зато Кошаре никад нису пале
и само лажови могу рећ’ да јесу,
већ су нам јунаке овог доба дале,
који ће нам нову славу да донесу.

И на Горожупу и на брду Паштрик,
где су од дечака постали хероји,
показ’о је српски војник светли лик,
граничара који смрти се не боји,

са српског међаша који се не миче,
настављајућ’ путем славнијех предака,
о којим к’о дете слушаше из приче,
а српска је прича о јунаштву свака!