Бјеловарски гарнизон даде два хероја:
Једног официра и једног војника.
Ни мање војника, ни већега боја…
Два Србина против мора противника!

‘Деведесет прва. Побуна Хрвата.
Гарнизон окружен. Нема појачања.
ЈНА наредбу Тепић не прихвата!
Да се издајнику предаје и клања…!?

Официрском чашћу и заклетвом вођен,
да издати неће ни по коју цену,
(није забадава као Србин рођен),
одлучи да брани част му поверену.

Магацин оружја да тек тако преда…!?
Како к’о официр живео би даље…!?
Тражио је помоћ, али врх је не да.
Нико ни подршку да му бар пошаље.

Када Тепић виде да помоћи нема,
да оружје мора без борбе да преда,
није постојала никаква дилема:
– Повуц’те се децо! – одмах заповеда.

Кад нареди Мајор, слушати се мора:
– Сви се удаљите!- команду је дао.
Сви су послушали наредбу мајора,
ал’ Стојадин Мирковић није послушао!

У транспортер уђе, дејствовати стаде,
да штити Тепића у славноме делу.
Своју свету дужност вршит’ не престаде,
све док му је душа била још у телу.

А кад му се душа на небеса пела,
ватромет угледа, што јача све више…
У том га и душа Тепићева срела…
Две херојске душе осмех поделише!