(Инспирисан док. филмом “Ајнштајнова супруга” – Никол Вулмингтон, 2003)

Бриљантног ума беше Милева,
сјајних научних резултата,
могла је о самом врху да снева,
сва јој се отвараше врата.

Математика јој је љубав била,
за науку имала је дара,
али никада није учила
како се чувати од лешинара.

Није приметила једног таквог,
кад јој се, гмижући, примакао.
Низак, изгледа гадног, љигавог,
од ње све је крао.

Како да се с лоповом бори…?
Од Бога поштење јој дато,
а крај ње се тешки крадљивац створи,
добро истрениран зато.

Она је носила доброте гене.
Сажаљива увек је била,
па се, наивношћу српске жене,
на сподобу сажалила.

Уз њено име он се диже,
до мере да и он познат поста.
Од ње покраде све што стиже,
да њој ништа не оста.

Просечан, да би шта открио,
без духа, идеја или знања…
Ни за шта способан није био,
Она му писала предавања!

Њене изуме себи приписа.
То је и друге нервирало,
па је питаше – што то да?,
ал’ њој до науке беше стало…

Говорила је: А шта могу…?
Да протуречим мужу свом…?
Ништа се не може сакрити Богу…,
а ја чувам свој брак и дом…

А он је крао, није стао,
све док није покрао све,
од њеног знања познат постао,
побрао светске награде,

а када је видео да је у стању
да живи, од плена, без ње,
није више марио за њу
и оде код рођаке,

да живи са њом као са женом.
Да ли ту треба коментара!?
Да живи са својом женом поштеном,
а да је с рођаком својом вара…!!!

Тако… Милева са децом оста,
која су имала његове гене,
и симбол жртве јадне поста,
уместо најумније жене!