Ви само идите, ја овде остајем!,
биле су речи Ћирковић Милоша.
Спреман сам да главу за Косово дајем,
бранићу га, док ме има, од олоша.

Ову су ми земљу оставили преци,
ову кућу овде остави ми деда…
Ти иди, спаси се, на време утеци,
ал’ мени се моје оставити не да…

Неће некажњено ово да скрнави
људски отпад, накот, најнижега соја.
Биће жртва свецу мом и мојој слави,
кад напусте прљава зверска легла своја

и догмижу, како само хуље гмижу,
кукавички, само када их је више…
Иди! Видим како полако пристижу.
За мене не брини и не питај више,

јер моја ће плата бити само главе,
а буди сигуран да ће пасти многе.
Једва чекам да се преда мном појаве,
а не бој се, нећу доћи им пред ноге…

А плати’ће скупо нашу кућу сваку,
да ће се причати о том’ годинама,
јер нестаће многи до тада у мраку,
пре него нестанем ја у даљинама,

а иако паднем, ја знам зашто падам:
За част нашу српску и за српску славу.
Причаће о мени Срби, бар се надам.
Рећ’еш с њима и ти: Био је у праву!