Славни генерали из целога света,
победници ратни, и наши и страни,
највиших чинова, златних еполета,
орденима бројним, сјајним, овенчани,

свесни величине и важности своје:
Коме се то они, нескривено, диве
и пред ким то тако с поштовањем стоје!?
– Пред женом из земље где хероји живе!

Ко ли је та жена лепа, часна лика?
Одкуд јој на прсима то ордење сјајно?
…Ал’, чим јој се даје пажња оволика,
не може никако да буде случајно…

Не, није случајно! То је хероина
о којој је писала штампа целог света,
међу херојима ратница једина,
из Гвозденог пука, а не санитета.

Колико је ратних добила ордена,
и многи мушкарац може тек да сања…
Она је најодликованија жена
у свој историји светског ратовања.

Гвоздена дама из Гвозденог пука,
уместо брата, на ратиште оде,
сестринско срце, али мушка рука
и мушка храброст, кад се битке воде.

Када војни позив дође њеном брату,
јединцу, на коме треба остат’ кућа,
премладом, да клати може се у рату,
она се крену пут ратног беспућа…

Храбро се жртвова. Ни сузу не просу!
Одлучно обуче војничко одело,
чврсто стеже груди, добро прикри косу,
да нико не позна девојачко тело.

Из битке у битку, да брата замени,
да на породицу нe падне јој срама,
к’о да је предака, славних, прате сени,
храбро у сусрет ножу и пушкама…

Текоше, крвави, ратни дани дуги,
али није знала, ни хтела да стане.
Сматраше нормалним да, као и други,
заради, к’о орден, неке бојне ране…

И када, у чуду, саборци схватише,
да је с њима цело време била жена
и кад не хтедоше дат’ јој у бој више,
даље ју је терала у рат дужност њена.

Опет право у строј, у одлучне битке,
где крв на све стране као киша лије,
одлучно на пушке и на сабље бритке.
Све до самог краја рата стала није.

Шта је српска храброст, српско срце шта је,
целомe је свету тада показала
и мит ће о њој вечито да траје…
У ред је Срба најславнијих стала!