Циjели је Мојковац споменик херојства,
свjетионик Српства, који вjечно сија…
Да не бjеше тадашњег јунаштва и чојства,
не би постојала оваква Србија!

Ту је свака кућа маузолеј прави.
Из сваке је поник’о неко од јунака.
Свака српско братство и јунаштво слави,
јер Божићну жртву принијела је свака.

Те Бадње вечери и Божићног јутра,
који се обично с породицом славе,
да би их славили и унуци, сутра,
за Божић су сопствене жртвовали главе.

На дан када вино и ракија тече,
крв је текла њихова и крв од душмана,
и баш за тај Божић и за Бадње вече,
они прослављаше сред љутог мегдана.

Мада с друге стране бијеше моћна сила,
стајали су чврсто, нису узмицали.
Уз бадњак и тамјан, свијеће и кандила…
Kрвљу су душманском брда освјештали!

Мојковче! Граде, ко из епског мита,
гдје мајке само рађају јунаке:
часне и поштене, лика поносита,
храбре, високе, издржљиве, јаке…,

свједочи вјечно о Српскоме братству,
које се сматрало важнијим од главе,
није се дивило имању, богатству…,
већ јунаштву, да их праунуци славе,

а ми ћемо, вјечно, чуват’ успомену,
на те славне претке, поносне хероје,
док они што помисле да на Србе крену…,
нек са њима претке упореде своје!,

па ће одмах знати шта их овдје чека,
крв њихова, стари, страх ће осјетити.
Осјетиће вука, не слабог човјека,
мирис свога страха неће моћи скрити.

Вуковима такав мирис не промиче,
мирис старе жртве, мирис кукавице…,
јер вукови млади на старије личе,
а лисице младе, на старе лисице.

И десет лисица на једнога вука,
узмичућ’, са страхом, иде неодлучно,
да их је јунаку и гледати мука…
И дјеци јунака гледат’ их је мучно!

Када виде борбу, вуци прса шире
и једва чекају да окусе крви,
а лисци се лако са поразом мире
и гледају само ко ће побјећ’ први.

Лисица се зецом и птицама храни,
и њима се, плашљиво, вуче изокола,
а за вука нису птице и фазани:
он растрга лисца, ал’ и овна, вола…

Вук вучића одмах к’о вука одгаја,
Овца своје јагње да к’о овца буде,
миш с младима бјежи од краја до краја…
Такав исти закон важи и за људе!

Јунак ће увијек рађати јунаке,
кукавица само кукавце нејаке!