Од кад је свијета и вијека
и од кад постоје људи,
није било човјека
да такво дивљење буди.

Од када зора свиће
да свјетлост људима да,
није постојало биће
које толико зна.

Он је и живио зато
да земљу освјетли цијелу,
од Бога било му дато
да се докаже на дјелу,

па тако створи струју,
баш за цијелу планету:
да могу да виде и чују,
свако сваког на свијету.

K’о дијете сањ’о је снове
и им’о визије неке,
да кроти муње, громове,
вјетрове…, заузда ријеке…

Српкиња мајка га роди
и, као Србин прави,
способан само да води
и да се на чело стави,

није имао стрпљења,
икад, да друге прати.
Препун знања и хтијења,
и способности да схвати

и види што други не могу
и да сав свијет промијени,
к’о прави слуга Богу,
што жртву само цијени,

знао је да, жртвом само,
ближи смо небесима,
а да за све што знамо
дужни смо захвалит’ њима.

Његова жртва је била,
живјет’ за дужност свету,
да би се расвијетлила
сва тама на планету.

И поста свјетионик!
И поста свјетлост сама!
Кроз његов свијетли лик
расвијетли се тама.

А када жртву принесе,
да свијету добро донесе,
Богу је душу дао
и, ћутке, отишао!