Где Срем се, преко Дунава, нагиње Бачкој,
према њој пружа руке–мостове…,
у тој романси бачко-сремачкој,
један град сања своје снове!

Опијен љубављу, што свуд се шири,
поред Дунава, град лежи, спи…,
док брижно га, са брега, вири
тврђава, што над њим, верно, бди.

Тек мало даље, под ројем звезда,
тек слабо светло месец баца,
на бројне храмове српског гнезда
– цркве Сремских Карловаца.

Ту је Карловачка гимназија,
ту Карловачки мир се сков’о,
ту се стварала и нова Србија…
Ту је и Бранково Стражилово!

Дунав Бачку и Срем споји
и роди се град на обе стране.
Сад Срем га рујним вином поји,
Бачка и Срем га, обоје, хране.

Сво време, Дунав га љуља нежно,
те му љубави никад не фали,
па је по свему неизбежно
да воли љубављу, што су му дали.

Зато ту уметност свака цвета
– љубав је мајка свих вештина…
Поста стециште ученог света
и доби име Српска Атина!