Они су сејали јунаштва семе,
чије ће плодове поколења жњати.
Знали су да треба проћи неко време,
пре но што семе плодове ће дати,

ал’ они крв су спремно посејали,
и животе своје, у земљу Србаља
и слатко су их за унуке дали,
да покажу како умирати ваља,

за нешто што ће слатког плода дати,
за времена будућа и за вечност расе,
јер ми одлазимо, род мора опстати…
Слатко је умрети да се Српство спасе!

Да Милоша није било Обилића
и других, пре њега, што су живот дали,
не бисмо имали славног Синђелића,
ни мајора Тепића не бисмо имали…,

јер прво неко мора пример дати,
баш такав да цели свет му се задиви,
који из предања не може нестати,
који ће у роду довека да живи,

па ће такав пример, засејано семе,
давати плода и кроз миленије…
Обилића памтимо и у ово време…
Успомена на њега још ишчезла није!