Кад на правду крене несразмерна сила,
мало ко се дрзне да тад правду брани.
Ма колико сила неправедна била,
кукавци су увек на јачега страни.

У свом јадном страху и моралној беди,
не само да ћуте, већ и навијају
да јака неправда тад правду победи.
Они чак и свога доприноса дају!

Искежених зуба и гадних гримаса,
лају, чини им се и они су јаки…
Напада на правду та трулежна маса,
а бежи од силе, као и пас сваки.

А када се неко из тe масе јави,
јер не може прихватит’ ту улогу слуге
и дрзне се да се кривди супростави,
опасан је: буди послушнике друге.

Ко је он да од свих мисли другачије!?
Ко је он да правду од свих других брани?
Па је ли он њихов…? Ил’ можда и није…!?
Ако јесте, што је на супротној страни…?

Само најхрабрији наспрам масе стане
и каже им, право, истину, у лице,
раздрма те јадне мозгове испране,
да схвате какве су бедне кукавице.

Сви су застиђени тим моралним чином.
Због тог, пуни беса, сви на њега крену…,
а он тад заблиста пуном величином,
држећи поносно главу усправљену,

одбијајућ’ да је од страха, повије,
да праведност његову опросте му криви,
њему, на ком кривице никакве и није.
Он баш тад заблиста, јер за правду живи!