Кад су хтјели српско стабло да одрежу,
тестера им сваког пута одмах пуче.
Оно само пусти нову грану свјежу
и поста још јаче, већ што бјеше јуче!

Многе су му, суве, већ отпале гране
и суво лишће, што га вјетар носи.
Тако стабло јаче и љепше постане:
да се новим листом и цвијетом поноси.

Републико Српска, кроз борбу си никла,
као нова, Српства, расцвјетала грана,
из стабла, на кише и олује свикла,
што стамено стоји сред снажних оркана,

са широком крошњом завјетнога храста,
с поносним држањем планинскога бора,
а изданак, што из таквог стабла наста,
исте особине наслиједити мора.

Дубоко и снажно коријење те храни,
српско, што досеже најдавније вријеме,
преносећи славу својој свакој грани,
која ће је даље ширити кроз сјеме.

Зато Српства шири сјеме на све стране!,
да плод слатки опет на све стране ниче,
још дуго… Заувијек! Да никад не стане!,
Да се Српству заувијек из свог гласа кличе!

Републико Српска, сва Српством одишеш,
увијек окићена, сва, српским бојама.
Српске књиге, нову, ти страницу пишеш,
праву оду Српству, благо свима нама.