Мјесец је август, четрдесет треће.
Село Липово, поред Колашина.
Чета Партизана ка кући им креће,
ал’ без страха чекају два стара Србина!

Деведесет три су Сави, већ, године.
Деведесет седам, брату му, Вучети.
– Ако је гинути, вала нек’ се гине!
Већ нам је одавно било вријеме мријети…!

Страх и трепет бијеше за Турке, Албанце…,
црногорски пуковник, српски ратник Саво.
Без страха је ускак’о у душманске шанце
и још као младић смрти шансу дав’о,

да га узме, али смрт га није хтјела,
већ га је пуштала да се добро спреми,
да би био учесник великога дјела:
пред којим ће највећи јунак да занијеми.

Да не дужим више… Партизани стижу,
ал’ их спремно чекају пушке напуњене.
Старине се спремно до прозора дижу.
Сјевају им очи. Лица, к’о од стијене!

Одлучне осмјехе само подијелише,
прислонише пушке и нанишанише.
И наста праска од метака кише.
Не брине их што је Партизана више,

пуцају брзо и мијењају мјесто,
држе се, док напољу противници гину.
Меци покрај главе прозује им често
ал’ то не ремети њихову рутину.

И ко зна колико дуго би трајало
и колико скупо главе би продали,
да им муниције није понестало…,
ал’ се ухватити живи нису дали.

Осам глава узеше, за њихове двије…
Jош двојица рањених, да их се сјећају…
Признаћете, од два старца мало није.
Довољно да Србима прави примјер дају.

Када су посљедње бомбе побацали,
задњи пут се с смијешком братски загрлише
с бомбом међу собом хуље су чекали,
да их с њима оде заједно што више.

Страшна експлозија крај битке означи,
што ће о храбрости српској да говори.
Цијелим српством њихов дух, јуначки, зрачи,
говорећи: Србин до смрти се бори!

Историјски контекст:

О српској је слави Саво приповјед’о:
о јединству Срба, заједничкој круни…
Краљ га је Никола, попријеко глед’о,
али ни то није могло да га збуни.

Ослободи Никшић од Аустроугара,
с четницима својим, сјевер Црне Горе…
Херцеговина је славила га, Стара,
о његовом јунаштву и данас говоре.

Вријеме је текло, живио је тако
да је и дубоку старост дочекао.
Много пута до тад смрти је измак’о.
А онда је други свјетски рат дошао…

Јавише се Балисти, Нијемци, ‘Талијани…
Стотину зала дође са свих страна…
Сви су нам они до тад били знани,
ал’ зло дође, најгоре, баш од Партизана,

који се на своју браћу острвише
и почеше палит’ цијела српска села.
Многе људе, жене и дјецу побише.
Свуда се ширише њихова недјела.

Залуђени причама страних инструктора,
који су их хушкали на сопствену браћу,
зарази се бјеснилом цијела Црна Гора,
нису били свјесни: служе освајачу.

У тој антисрпској, дивљој хистерији,
Нису се стидјели убит’ старца, жену…
Што је Србин био јунак познатији,
мислили су: мора платит’ већу цијену!

Већ су дуго слушали о “Батара” Сави
и знали су добро да га народ цијени,
као и то да је био Србин прави,
а такви су морали бити побијени.

Кад, хипнотисани, од свог душманина,
чуше гдје се налазе Вучета и Саво,
к’о у трансу, кренуше на два српска сина,
слушајући наредбу што је душман дав’о…