Вуци, Вулци, Вилци…, тако су нас звали.
Вук је наше име, део презимена.
На грбу смо вука одувек имали.
И ти си потомак вучијег племена!

Вук ти је отац, вуци ти дедови,
Вучица те мајка млеком задојила.
Вук није плен, већ онај ко лови.
Одувек је лисица плен за вука била.

Зато се тргни, из сна се пробуди:
Немој да се вучеш ниско к’о лисица!
Подигни главу и поносан буди:
Вук ти је отац, мајка ти вучица!

Ниси рођен к’о пас, шакал, нит’ хијена.
Зец, овца и срна нису друштво твоје.
Теби је судбина друга намењена:
не да се бојиш, већ да те се боје.

Прихвати дужност! Не гледај у страну!
Од кад се повуче, свуд неред настаде.
Вукови морају на пут том да стану,
видите шта лисице свуд около раде.

Доста је игре, мора се одрасти,
прихватити дужност за коју си рођен.
Прави редар не може с лоповима красти:
он је редом, чашћу и поштењем вођен.

Распустисте чопор, а лисци се множе:
вучиће вам краду, краду вам вучице…
Организован их, само чопор може,
пробудити. Морају видет’ вуч’је лице.

Тек кад се суочи лисац с правим вуком,
с његовом снагом, његовим зубима,
с чврстим погледом и са чврстом руком,
тад је свестан каквог противника има.

Нисмо ми овце и нисмо ми стадо,
ту су причу донели са Блиског истока.
Због те приче, Србин веков’ма је страд’о.
Ми смо господари, а не ситна стока.

Од постанка света, ми смо вуч’је племе,
а вук се не боји. Њега се сви боје!
Да се пробудимо, већ је дошло време…
Зар вуку лисице судбину да кроје…?

Не схватају: вук је само у сну био,
успаван бајкама где овце царују,
а сада се, љутит’, сасвим разбудио.
Сад ће завијање његово да чују:

Са брда се опет вук с вуком дозива,
спуштају се чопори опет у долине.
Ускоро ће лисица опет да се скрива
у своје мрачне, дубоке јазбине.