Црна Гора сва се буди!
Православље опет цвјета
и опет је пуна људи
наша Српска црква света.

Плану ватра, неста тама.
Устало је све што вриједи!
Црна Гора на ногама,
покољење претке слиједи:

Прозборише кроз њих преци,
што су понос Српства били:
војводе, владике, свеци…,
што су Српство прославили.

Црногорски соколови,
Српске Спарте понос прави,
изродише пород нови,
нову наду новој слави.

Сви се слише у литије,
и Приморци и Брђани…
Изостао нико није
и сви су на истој страни!

Кум до кума, брат до брата,
дјед уз сина и унука,
соко се до орла хвата,
горски вук до морског вука.

Да с образа скину љагу,
нанијету од издајице,
и баш у инат врагу
да покажу српско лице.

Црногорске славе сјеме,
изниче и опет, смјело,
баш као у турско вријеме,
стави се на српско чело!